Сједињеним Америчким Државама у освит тамошњих председничких избора, једно типично европско питање поново је угледало светло ових дана. Холандска влада разматрала је прошле недеље законске предлоге како би се старијим људима који нису болесни дало законско право на самоубиство уз асистенцију, ако сматрају да су проживели свој живот.
Нема сумње, акценат је не речи «старији људи». Једноставан је факат да су европска друштва све старија, да се животни век знатно продужио и да се он одавно више не поклапа с радним веком. Женска популација у Западној Европи је у просеку прескочила осму деценију и увелико гази девету, док је она мушка прати у стопу. Тренд је јасан: друштво Метузалема је на видику и једна од преокупација тих људи а и њихових ближњих, па сада и шире заједнице, јесте свакако романопишчево питање: који је „најбољи начин да одеш„ (по Yулијану Барнсу, у преводу и на српски).
Ако неко можда има дилему због чега та и таква врста питања не могу ни примирисати америчком дневном законодавном реду, довољно је погледати листу из актуелне кампање, коју као да је правила ултраконзервативна група идеолога под именом „Чајанка“ – нема одступања од тврдих хришћанских убеђења. Рационалан однос према чињеници да све више људи захваљујући медицини, лековима („чистој хемији“), здравим стиловима живота и високом стандарду живи све дуже, али не сматра да је сам по себи пресудан квалитет „доживети стоту“, у САД ће с обзиром на доминантне светоназоре још дуго бити табу.
У европским земљама, међутим, то више није забрањена ствар. „Људима који после дубоког премишљања верују да су проживели свој живот, треба да се омогући да по строгим условима окончају живот на достојанствен начин који изаберу“, саопштили су здруженим снагама холандски министри здравља и правде, образлажући свој предлог упућен парламенту. Они се заправо позивају на чињеницу да све више људи у позном добу пати од депресије и других менталних болести, али у случају да ни то није у питању, знатан број њих је уверен да је завршио свој живот. Нови закон би се односио на оне који „више не виде смисао свог живота, дубоко осећају губитак независности и остају изоловани и усамљени вероватно и зато што су изгубили животног партнера“. И док их обузима потпуни замор од живота и губитак самопоштовања, потребна им је помоћ да би могли да окончају свој живот, додали су холандски министри, како су пренеле агенције.
Холандија и Белгија су биле прве земље у којима је еутаназија легализована 2002. године, следила је Швајцарска, али само када је реч о тешко оболелим пацијентима, што је, наравно, предмет стручне процене. Белгија је после извесног времена проширила закон и на млађе од 18. година и омогућила еутаназију деце, док је у Холандији то дозвољено за старије од 12 година. Од 2005. је у Француској на снази нека врста еутаназије тако што се прекида терапија пацијенту, али лекари не смеју активно да изазову његову смрт ињекцијом. У Луксембургу је тај закон усвојен 2009. али је забрањен за малолетнике, док је у Швајцарској могућа и директна еутаназија, тако што лекар одређује пацијенту смртоносну дозу неког лека, али овај мора сам га да узме.
С друге стране у Шпанији, где је Католичка црква посебно активна у осуђивању еутаназије, закон дозвољава пацијенту право да одбије лечење. У Грчкој и Румунији је еутаназија строго забрањена и лекар може да добије до седам година затвора ако је примени. У Пољској и Ирској је сличан случај, а лекари могу да буду осуђени на затворске казне од пет до 14 година. Без обзира на разлике у законима, у јавности се највише полемише о Швајцарској, будући да је то изгледа најпожељнија дестинација последњих година за својеврсни „самоубилачки туризам“, пре свега заслугом клинике „Дигнитас“. У овом циришком удружењу еутаназија кошта око 4.000 евра, а пацијенти добијају могућност да безболно окончају свој живот. Услуга је доступна и странцима, па је међу више од 1.300 корисника било највише Немаца и Британаца, далеко више него Швајцараца. Око 70 одсто њих у неком тренутку се ипак предомисли и врати из „Дигнитаса“ кући, да проживе колико им је преостало, макар и у мукама. До последњег тренутка кандидат може да одустане, све док не попије у мало воде растворену смртоносну дозу натријум-пентобарбитала.
По овом новом холандском предлогу, „помагач у смрти“ би морало да буде овлашћено лице са здравственом обуком. Дотична или дотични би могао да дозволи самоубиство уз асистенцију, с тим да претходно искључи могућност било каквог третмана који би могао да надвлада жељу за смрћу кандидата за онај свет. Очито, акценат се пребацује на процену да ли је дотична особа подобна за психолошку терапију. Ако је она забраздила у стање у коме једва чека да умре упркос томе што је релативно ментално здрава, ако више не види никакав смисао у свом животу – зашто јој не омогућити „да оде“?
Занимљиво питање. Пре свега јер пада у време када се диљем Старог континента тресе политичко тло, претумбавају моралне вредности, а религиозни назори све заоштреније суочавају с личним етикама и људским правима.
Реља Кнежевић
Немци најотворенији за еутаназију
Једно истраживање спроведено у 12 западноевропских држава показало је да већина становника тих земаља подржава потпомогнуто самоубиство. У анкети коју је спровело Швајцарско удружење адвоката у медицини, три четвртине или више испитаника одговорило је да би људима требало омогућити да одлуче када ће и како умрети. Студија је показала да су Немци најотворенији за еутаназију, коју би озаконило њих 87 одсто. У Грчкој је подршка убиству из милосрђа најнижа - 52 одсто. Потпомогнутом самоубиству сигурно још мање.
