поставља нови комад Дејана Дуковског, а представа се с нестрпљењем очекује с обзиром на велику уметничку репутацију оба аутора. У ансамблу је одабрана екипа познатих новосадских глумаца. Са једним од њих, Игором Павловићем, разговарамо о новој улози, сарадњи са редитељем Поповским, али и о протеклој сезони.
– Представа по новом тексту Дејана Дуковског, који он још увек дописује, за сада има три радна наслова. Кад смо почели речено је да се зове “Смрт Александра Маре”, онда смо добили наслов “Марин поход”, а сада је у игри “Дух који хода” – открива Павловић. – Поповски нам је рекао да њих двојица нису сарађивали већ десет година, али да се комад доста наслања на њихову прву сарадњу на тексту “Маму му јебем, ко је први почео”. Најзанимљивије је што је све блиско нашој, али и глобалној ситуацији у свету. Упрошћено, реч је о глумцу, шекспирологу, који затворен на сцени живи неки свој живот заштићен од спољашњих утицаја, али у некој ситуацији, у коју може да дође свако од нас, због кредита и зеленаша, он губи своју кућу. Паралелно теку две приче њега као шекспиролога и глумца, али и човека који се бори за свој дом. У основи приче, од које су пошли аутори, јесте шта би било када Хамлет не би имао своју дилему, него кад би почео да делује. И овај наш јунак ођедном почиње да решава проблеме, креће од једног до другог, и стиже до врха пирамиде, а у свему томе користи насиље. То је неки супер херој данашњице. Мене је комад, када сам га прочитао, подсетио на структуру стрипа, у питању није нереална прича, али има пуно фантастике и мислим да ће бити веома занимљиво и узбудљиво публици јер скоро није видела тако нешто на сцени.
Каква је ваша улога?
– Играм попа који је у свакој чорби мирођија, долази на породичну славу Светог Николу да освешта славску трпезу у кућу испред које стоје плениоци имовине, улазе и односе све што је та породица стицала кроз целу своју историју. Већ у следећој сцени тај поп је код главног криминалца, затим и код другог, трећег, и на крају код оног главног који је задужен за такав систем. Поп је духовит и занимљив лик и надам се да ћу успети да га направим тако да не буде баналан, да не упаднем у шаблон попа каквог смо већ видели у филмовима балканских продукција - како пије и блесав је.
Први пут сте у прилици да радите са Александром Поповским, каква је сарадња са овим редитељем?
– Све што радимо са Поповским је јако занимљиво и срећни смо што је ту и што можемо да се испробамо у том новом начину рада. Првих дана смо се упознавали, а онда смо кренули у трагање за стилом игре. Чини ми се да смо већ напипали шта то треба да буде и трудимо се да то максимално испоштујемо. Сада ћемо имати паузу од месец дана, па у августу настављамо. Поповски је јако занимљив и маштовит редитељ, радио је свуда по региону, и у европским позориштима, његова репутација је огромна. Он воли глумце и пуно им пружа, невероватно је срдачан, и када ради с њим глумац осећа да је у сигурним рукама, а то доноси и самопоуздање. Колико год је тема напета и тешка и може да подсети сваког на нешто што има у свом животу, она неће бити испричана на суров, реалистичан начин, него ће бити мало померено и веома духовито и откачено. Да би једна представа била успешна, много ствари мора да се поклопи, није само довољно да буде одлична подела, фантастични редитељ и добар текст, јер чак ни тада се не деси увек представа. Најважнија је атмосфера међу људима и тада све може да функционише. Ја волим да пробам, да мешам карте, Ацо је баш такав редитељ, а и Дејанов текст то дозвољава, да кроз наше импровизације и унутрашњи осећај испољимо неке ствари које можда не бисмо ни пробали код других редитеља.
Уз низ улога које сте последњих година остварили у вашој матичној кући одлучили сте се и да формирате вашу позоришну трупу “Артериа”. Шта вас је на то подстакло, да ли је то недостатак неких улога, или представа које сте желели да буду виђене?
– У институционалном позоришту, колико год били запослени и имали представа, а ја сад имам десетак наслова на репертоару, увек имате неког простора за додатни рад. Ми глумци имамо потребу стално да радимо, и свака пауза нам је необична. Глумац мора константно да ради на себи, на својој души и телу, мора да буде у форми. Чак и фантастични глумци, ако их нема на сцени, нису у тренингу, као фудбалери. У једном тренутку сам пожелео да додам томе што имам у позоришту још нешто што сам доживео као занимљиво или приметио да не постоји у Новом Саду. Стицајем околности до сада смо радили мале представе, јер смо толико новца имали, али су биле успешне и лепо игране. Важно ми је што сам са том својом трупом успео да играм на све четири новосадске сцене “Сабрана дела Виљема Шекспира (укратко)” у Позоришту младих, “Yепови пуни камења” у СНП, у Културном центру Новог Сада “Зеље, печени кромпир” праизведбу текста Золтана Егрешија и двојезичну представу за децу “Заједно” на српском и мађарском, у Новосадском позоришту. Од почетка ми је била идеја да то буде мултиетничка трупа и увек смо у представама имали и мађарске и српске глумце. Моја је жеља да више режирам, али пошто су средства таква, морао сам и да играм у представама. Пре него што сам уписао глуму желео сам да будем редитељ и зато себи и допуштам те излете. Једном годишње режирам и у Бечеју за омладинску драму, која има фантастичну децу и сваке године идемо на омладинске фестивале по целој Србији и освајамо награде. Сада ће “Ћелава певачица”ићи на међународни фестивал у Котор, што је круна сарадње са тим дивним младим људима, фантастично талентованим и надам се да ће се бар неко од њих бавити глумом професионално јер то заслужују.
Протеклу сезону завршили сте одличном улогом у мјузиклу “Виолиниста на крову”, који је управо плод сарадње два театра, СНП-а и Ујвидеки синхаза...
– Од прошлог “Виолинисте” протекло је 12 година, дошла је нова генерација глумаца и сви смо јако поносни на резултат који смо постигли. Процес рада је био јако тежак и напоран, требало је све то савладати, али смо били у фантастичним рукама Атиле Береша, феноменалног редитеља који са таквом лакоћом ради. Мени то није била прва сарадња са глумцима Новосадског позоришта, врло брзо смо прилагодили наше начине рада, јер нам је заједнички циљ да направимо што бољу представу. И мислим да ће се она дуго играти. Када је у питању певање и покрет, још на Академији смо то радили, а ја сам приватно у једном периоду ишао код Мадам Пиано на часове певања, а затим смо са Аготом Виткаи Кучера радили на гласу и покрету и приредили два концерта. Драго ми је што је све то сада имало и своје остварење у мјузиклу. То је један од најпопуларнијих мјузикала у свету и публика заиста посебно реагује. То те испуни, огромну енергију која је уложена добијеш назад и онда се стварно осећаш лепо и испуњено јер си урадио добар посао.
Нина Попов
Истинито, добро промишљено позориште
Какво вас позориште интересује, каква питања, по вама, треба да покреће данашњи театар?
– Увек сам најмање волео позориште које је “ин yоур фаце”, које иде прстом у око. И даље волим метафоре у театру. Има оних који кажу да публика данас нити има времена, нити је образована за тако нешто, али мислим да није тако, можда је само брзина већа, а аутори и редитељи нервознији па желе да све брже избаце. Не волим да гледам представе у којима већ у првих пет минута знам тачно шта ће се догодити до краја и само гледамо како ће се то догодити, када су карте бачене већ на почетку. Више волим да откривам полако, да се ствари догађају натенане, да ме заинтересују, да ме нешто фасцинира, да видим нешто што нисам видео. Али волим и ангажовано позориште у коме морамо да се изразимо, али некада начини тог изражавања нису довољно јаки да би нас чули. Има редитеља који праве представе врло директне и провокативне и циљају у срж проблема. Ја сам за истинито позориште, добро промишљено, без по мени непотребних провокација, да бисмо ми задовољили своје сујете и људима показали како смо фантастични и како о тој ствари мислимо. Најважније је да публика мисли о томе. Како сам старији и зрелији, више волим да гледам представе које са минималним средствима доносе оно што треба да откријем. Не морам од почетка све да видим, хоћу да има неку тајну, да ме збуни...
