која уједињује ансамбле Српског народног позоришта и Ујвидеки синхаза, значајно се разликује. И то не само због тога што је егерски Тејвје имао 70 година, а овдашњи (Арон Балаж) нема још ни четрдесет, па тешко да њихов угао гледања на животне драме које им се догађају може да буде исти, него су и сама полазна тачка представе као и њени акценти битно другачији.
– Сликовитост „Виолинисте” и богатство музичког израза нисмо доводили у питање, напротив, већ само оштрије и отвореније трагамо за тим шта је то што нам обликује светоназоре, што игра одлучујућу улогу у нашим поступцима, нашем постојању, да ли су то политичка или религијска припадност, традиција... Или човек сам – открива Атила Береш док разговарамо у дирекцији Драме СНП, а у томе да се боље разумемо (признајем да слабо диваним мађарски) помаже нам глумица Новосадског позоришта Јудит Ференц.
Први договорени термин за наш сусрет смо профулали, јер је мој саговорник скокнуо до Будимпеште па је у повратку заглавио на граници. Али вредело га је чекати, с обзиром на то да овај несуђени професор математике (првобитно је ту каријеру имао на уму пре но што ће завршити студије режије на Академији за позориште и филм у Будимпешти) прича и занимљиво и занесено, и аргументовано и духовито, при томе често користећи спортску терминологију за своје необичне, али ефектне паралеле:
– Прилагођавам се ансамблу с којим радим. Барселона је добар тим зато што Меси, Инијеста, Неимар... допуњују један другог, али и зато што се види да играње фудбала за њих није само посао него и радост. Може представа да се припреми и кад су сви намрштени, нерасположени, али зашто би било тако? Редитељ јесте јако важан, но глумци су најважнији. И имам у њих велико поверење. А они се на том поверењу захваљују тако што раде најбоље што могу. Наравно, има и сада расправа, али о томе када да трчимо, а када да се одморимо, да направимо паузу, но не и о томе куда иде наш „Виолиниста”. На том смо путу сви заједно.
Разговор смо, иначе, започели слатко се смејући првим српским речима које је научио: хајде, идемо, јако добро... што је све, наравно, зачињено и првом савладаном псовком. Нешто касније сам га питао да ли осећа притисак због чињенице да је претходна поставка „Виолинисте” са Зафиром Хаџимановим као Тевјеом једна од најпопуларнијих представа у историји СНП-а, за коју се пуну деценију тражила карта више...
– Неминовно призива одређену трему и тај податак, али и чињеница да овако значајно позориште, традиције дуже од век и по, уопште прихвати да режију тако великог комада као што је „Виолиниста” повери некоме ко је у Србији практично непознат. Но, ниједног тренутка нисам размиљшамо о томе да ли сам дорастао том задатку – јер ако не верујеш у себе, како онда да ти глумци верују.
С друге стране, признао ми да је за њега као редитеља можда чак и боље што није гледао верзију “Виолинисте” коју је на велику сцену СНП-а поставио Воја Солдатовић...
– Покушати у позоришту нешто поредити па “гледати да личи” - најгори је могући компромис. Представу мораш да правиш из себе а не по узору на неког другог. Сећате се скоро савршеног филма Нормана Фредерика Џуисона у којем је као Тевје бриљирао Хајим Топол? Ако би се инсистирало на представи која би могла да се пореди с тим „Виолинистом”, практично се никада више комад не би ни играо. Слично се након Брука више не би играо Шекспир или Голдони после Штајнера...
За звучне кулисе у Берешовом читању мјузикла Џозефа Стејна, Џерија Бока и Шелдона Харника биће задужен Будапешт клезмер бенд. „Виолиниста” је, наиме, наслоњен на традицију клезмера, музике Јевреја који су у пређашњим вековима настањивали источну Европу и пуна је разнородних боја и музичких стилова, јер је асимиловала утицаје свих култура на подручјима на којима је настајала...
– Клезмер у себи носи мноштво јасних, али и скривених емоција, јер је у његовим темељима прича о вишевековним сеобама, успесима и трагедијама једног народа. А врхунски музичару који чине бенд – све сам Новак Ђоковић у свету клезмер музике - свирају теме из „Виолинисте” на аутентичним инструментима са искреношћу и аутентичношћу коју тешко може да домаши велики оркестар. Они ће истовремено бити и равноправни актери представе, тако да ће новосадски „Виолиниста” имати музички прекривач заиста јединствен у Европи.
Док на крају ћаскамо о улози редитеља у музичком позоришту, све ишчекујући да стигне обећана нам кафа, гост из Будимпеште каже да му је у самој припреми нове представе потпуно свеједно да ли ће режирати оперету, бродвејски мјузикл или „Дантонову смрт” Георга Бихнера.
– Увек крећем од приче и тога шта том причом желим да кажем, која питања постављам и колико тврдоглаво на њих тражим одговор у свакодневици, свету који ме окружује. И тада је мање битно да ли је реч о музичком позоришту, алтернативном, “класичном”... Театар, по мени, и нема други пут. Јер, где је смисао у томе да у “Виолинисти” само прикажемо како су живели Јевреји у царској Русији 1905. године? Без рефлексије на данашњицу, на нас, на наш живот, то је мртво позориште.
Мирослав Стајић
Ех, да сам богат...
„Ех, кад бих био богат, јададидидададидидададидидам, цели дан би билибилибам кад бих био богат ја”... пева Тевије и то је несумњиво једна од најпознатијих тема у историји мјузикла. „Арон и ја смо покушали да у личности његовог Тевјеа нађемо срж те песме. Дакле, није нам било пресудно то да она буде отпевана технички савршено, него да се чује, да буде животна. И да се негде у њој сви препознамо”, насмејано ће Атила Береш.
