републичког просека, што значи да њих чак 85,6 одсто просечно живи са мање од тих 44.583 динара месечно. У ствари, свега четири општине у Србији имају просек приближан републичком, у 25 зарађују више од просека, док све остале имају мање до те мере да у 21 локалној средини просечна плата не прелази ни 30.000 динара месечно.
У Војводини најнижа просечна плата је у општини Алибунар – 28.248, а највиша у Новом Саду – 50.099 динара. Међу општинама које имају просек између 60.000 и 70.000 динара, који је и у извештају РЗС највиши, нема ни једне војвођанске општине. Али је зато просечна плата у Сурчини ккоро четири пута већа је него у општини Трговиште, где се закуцала на свега 21.963 динара и тренутно је мања од минималне зараде у Србији.
Треба ли при топме уопште истицати да је и просечна српска плата, о којој према статистичким подацима огромна већина запослених у многим србијанским општинама може само да сања, скоро двоструко мања од минималца у Европској унији, који износи 751,7 евра. Ипак, запослени у Србији, који данас уопште имају радно место, и за тако мале просечне плате морају да купују производе чија цена је тек мало нижа европске - а зна да буде и виша.
То је довело до податка да је тренутно на граници сиромаштва 26 одсто, односно сваки четврти грађанин Србије, а стопа ризика износи 43,2 одсто. Да не буде забуне, то су, такође, подаци Републичког завода за статистику. Они указују и на то да су у најтежој ситуацији млади до 18 година где је ризик од сиромаштва чак 29,6 одсто, док су у нешто бољем положају старији од 65 година – 20,7 одсто. Породице са двоје одраслих и троје или више деце су у ризику од сиромаштва или су већ сиромашни у чак 35,2 одсто случајева.
Како примања оних чији је просек дупло мањи од званичног републичког “имају” више од 1,5 до два долара дневно – то је мера за праг сиромаштва - они се не могу сврстати у категорију сиромашних иако је више него јасно да за тај новац дневно не могу да купе ни најосновније животне намирнице. У ово време велике незапослености и економске кризе свако радно место је злата вредно. А најава да ће и они који данас имају радно место колико већ сутра без њега остати могла би довести до још веће стопе сиромаштва. Наиме, у делу општина у Србији већ сада не ради ништа осим државних служби и јавних предузећа, школа и амбуланти, тако да запослених има једино међу њима. Како се управо најављује њихово смањење кроз утврђивање вишка запослених у јавном сектору, просечне плате по тим деловима Србије биће на крају године мање од садашњих.
Економиста Мирослав Здравковић ових дана, опет на основу статистичких података, бележи да је и без најављеног утврђивања вишка у чак 66 општина забележен пад запослених, док је у 95 локалних самоуправа и градова њихов број порастао. У ових 66 општина, тврди Здравковић, број запослених смањен је за 20.934 лица односно толико их је остало без радног места, док је у општинама где је дошло до повећања запослених посао нашло њих 31.539. Како су општине у којима се бележи пад запослености иначе неразвијене јасно је да ће у наредном статистичком прерачунавању просечна плата бити још мања од ове јунске.
Фискални савет Србије признаје да Србија од почетка ове године бележи боље економске резултате него што се то прогнозирало и да је на путу фискалне консолидације, са којом касни неколико година. Међутим, да би наставила тим путем неопходно је да започети процес фискалне консолидације настави и у наредним годинама односно да почетни добри резултати не буду повод за прерано одустајање од најважнијих мера за средњорочно умањење дефицита, поручује Фискални савет Србије.
Но, велико је питање да ли они који примају дупло мање чак и од републичког просека могу бити задовољни што српском буyету у начелу иде боље него што је то са ММФ-ом планирано. Они од бољитка о којем се већ неколико месеци прича очекују и конкретне резултате, а они се своде на пуније yепове. Креатори економске политике Србије то добро знају и управо због тога и најављују, уз план за отпуштање вишка запослених у јавном сектору и оних чија ће предузећа до краја године бити приватизована, повећање плата и пензија. Истих оних које су новембра прошле године зарад уштеда умањене.
Ових дана лицитира се колико ће то повећање износити па се помиње од 2,5 до пет одсто. Повећање у односу на садашње стање, ма колико процената на крају да буде, јесте али још увек није враћање чак ни на стање пре умањења плата и пензија. Додуше, онима са примањима и пензијом до 25.000 динара то заиста значи колики-толики добитак, док онима изнад тога то значи само враћање дела узетог. Ипак, економисти, а сада и Фискални савет Србије, сматрају да би чак и неколико процената било погубно за финансијску консолидацију српског буyета и да од тога свакако треба одустати.
Раскорак између преке потребе да се запосленима и пензионерима “да мало ваздуха” и рачунице која показује да би онда сва досадашња штедња и одрицање били узалудни, већ наредни месец Влада Србије мораће да реши са ММФ-ом. Ипак и са могућим повећањем с једне, и најављеним отпуштањима и крајем приватизације с друге стране, просечна плата до краја године може бити мања од ове јунске. Јер, чак и да се на кантар измери једно и друго, добро и лоше, резултат ће бити исти па чак и можда мало гори по просечном yепу запослених.
Љубинка Малешевић
