Наступило је чак седам инструменталиста. Све су то били извођачи великих способности и самосвојних индивидуалних особина, с искуством и у камерном, симфонијском и солистичком музицирању. Сваки од одабраних је у најбољем светлу приказао сопствено интерпретативно умеће и музикалност, пажљиво сарађујући с оркестром и диригентом - гостом Клаудијом Ванделијем, познатом и по свом успешном раду с млађим музичарима, омладинским симфонијским ансамблима, посебно с Оркестром Фестивала у Вербијеу (Швајцарска) у којем је сарађивао и с неким од наших уметника.
Прво се у Сен-Сансовој „Интродукцији и ронду капричозу“, ефектном делу писаном за тада младог Пабла Сарасатеа, представио Бојан Глушица, у којем је наш виолиниста, стилски срођен с децентним композиторовим рукописом, приказао и „нежну“ сензибилност и минуциозност динамичког сенчења, али и „ситну“ техничку виртуозност, повезане енергичним оркестарским прелазима. Његов колега Ерне Шван је своју водећу партију у композицијама Петра Чајковског (Меланхолична серенеда и Валцер - скерцо) обојио лепом звучношћу и складним дијалозима с линијама дрвених дувачких интсрумената, посебно са соло кларинетом.
У, војвођанским симфоничарима блиским, Варијацијама на рококо тему, оп. 33 истог аутора, као солисту смо потом пратили Марка Милетића, чије је тумачење, припремљено избалансираним „дувачким“ уводом (с упечатљивом хорном) било обележено темпераментном, али и деликатном експресивношћу и речитошћу челистичке деонице беспрекорних флажолета и заобљене кантилене. Милетићево уверљиво креирање карактерних преображаја теме (изузимјући прву варијацију) и усредсређених уплива солистички третираних инструмената (изванредне флауте и кларинета), учинили су интерпретацију овог дела једном од лепших на концертном подијуму Синагоге.
Штета што за толики број различитих концертантних композиција није било више проба, али су и диригент и оркестар били свесни колико се непрецизности може опростити, тако да се у извођењима, за музичаре нових остварења Томазија, Жоливеа и Давида и сагледавању њихових сложених интерпретативних захтева осетила максимална заједничка ангажованост и професионалност, те су и она, упркос недостатка још којег радног сата, донета с одговарајућим смислом и свежином.
С нарочитим интересовањем прво смо дочекали Концерт за кларинет и гудачки оркестар Анрија Томазија (1901-1971) у којем је Васа Вучковић, уметник фокусираног и носивог тона, створио примерену равнотежу с ансамблом, приказавши при томе све своје завидне техничке способности и умеће у коришћењу неуобичајених изражајних елемената и трансформацији карактера звука и израза - од бурлескног и мистериозног, преко романтичног и меланхоличног, до „зачикујућег“ и разбарушеног у завршној акцелерацији.
На жалост, егзотично yезерска привлачност и енергични музички проток Кончертина за трубу, гудаче и клавир Андреа Жоливеа (1905-1974) били су умањени због дисбаланса између солистичког (Слободан Драгаш) и облигатног инструмента, у ствари другог солисте (Слободанка Стевић). Разлог томе била је неадекватна поставка клавира, скрајнутог иза леве стране оркестра и стога недовољно чујног, иако је његова улога веома битна и готово равноправна. Првенствено у сталним дијалошким сусретима и надметањима с трубом и ансамблом у целини.
Најзад, због импресивног удела Николе Миланова, Кончертино за тромбон и оркестар у Ес-дуру Фердинанда Давида (1810-1873) доживели смо и као прави завршетак ове лепо замишљене параде солиста. Његов сигуран, упечатљив и изнад свега топао и соноран тон и сливена инструментална певност кроз све регистре, уверљива дочараност маршевског ритма потресног, централног посмртног марша и ритмичка прегнантност финалног става, уведеног олујним изливом гудача, али и сарадња с ансамблом, показали су да су Војвођански симфонијски оркестар, солиста и диригент остварили добар контакт, и упркос временском ограничењу, направили све што је било у њиховој моћи. Управо и због тога, и поред опуштенијег и веома преданог извођења оквирних тачака програма (Увертира „Хованшчина“ Мусоргског и Свита бр. 2 из Бизеове „Арлезијанке“), за нас је Давидова композиција била и права кулминација ове успеле симфонијске вечери.
Марија Адамов
