актуелна је изложба “Хладни зид” интернационалне групе уметника, који су поводом светске хуманитарне кризе осмислили колективни одговор у виду цртежа на зиду галерија. Прво издање изложба је имала прошле године у Галерији младих уметника у Будимпешти, као одговор на подизање ограда, избегличку трагедију и геополитичке интересе, док је изложба у новосадском МСУВ, више фокусирана на локални контекст.
Изложбу “Хладни зид” су иницирали историчарка уметности из Будимпеште Рона Копецки и уметници Ференц Гроф (Париз), Владан Јеремић (Београд) и Володимир Кузњецов (Кијев). За новосадско издање придружили су им се Баби Бадалов (Париз), Рена Редл (Београд) и група “Шкарт” (Београд). Од колективног наступа уметници нису одступили ни у интервјуу.
* Шта је колективно код вас, за разлику од колективних наступа неоавангардних уметника 20. века?
Јеремић: Учесници нуде колективни одговор и колективни процес рада, али се не изјашњавају формално као колектив. Колективни рад је овде одређен консензуално кроз дебату о томе шта ће бити приказано на изложби и на који начин.
Ференц Гроф: Ради се о спајању комплементарних могућности, привремено за један тренутак или дужи низ година, уз сталну промену спектра укључености свих.
Рена Редл: Колектив у оквиру “Хладног зида” је радна формација у којој су сви укључени и разговарају међусобно о томе како да се постигне заједнички формат и циљ. Када сви уједине своје рад и делују заједно, колектив постаје јака сила и добија одређени степен независности у материјалном и идеолошком смислу. Ово је важно за могућност да се удруженост спонтано организује и да се бави важним политичким питањима.
Баби Бадалов: Колектив је овде само полазна тачка и то није довољно. Да би се отишло даље, треба причати са људима директно.
* Који су вам били мотиви за овај и овакав рад?
Шкарт: Приликом израде једног од изложених радова на изложби “Мигрантске мапе”, мотив нам је био да оне постану образовни алат за децу у школама, како би деца постала осетљивија за проблематику миграција. “Шкарт” је почео да ради на томе још 2013, када готово ниједан медиј није у фокус стављао миграције.
Рона Копецки: Општи мотив је био да се реагује на актуелности, поставе питања, освесте позиције, истакну политичке противречности и лицемерје, као и дебата о кризи која продире у нашу свакодневницу, како би се спречила равнодушност, тишина и пасивност.
Ференц Гроф: Наш мотив је да поставимо питања и да укажемо на контрадикције. Тврђава Европа је наш заједнички непријатељ. Ниво ароганције Европе која је подређена Фронтексу и НАТО-у је нереалан.
* Колико су слични радови тражени од кустоса и музеја?
Володимир Кузњецов: Иако је иницијатива дошла од Роне Копецки, курирање ове изложбе била је колективна активност, подела улога на уметника, кустоса или продуцента овде није функционисала. Политизован рад као што је овај у “Хладном зиду”, са јасном референцом на локални контекст, видљив је у случају рада Владана Јеремића и Рене Редле. Њихов зидни колаж карикатурално представља политичара, који личи на српског премијера, са “шеик-паткицом” испод мишке, како стоји изнад багера који руши склониште миграната у Савамали.
Владан Јеремић: Овај наш колаж није вероватно посебно пожељан рад који може да унапреди каријере локалних кустоса и функционера, можда им је тешко да га публици представе. Напросто, реч је о слици проблематичне реалности у којој живимо, оној која подсећа на цртеже Гроса или колаже Хартфилда из 30-тих, којима су указивали на зло нацизма и пораст деснице у тадашњој Европи.
* Да ли уметници искрено осећају потребу да реагују на актуелности, или је то ствар јачања професионалне репутације?
Владан Јеремић/ Рена Редл: Неки циници намерно не желе да поверују, али ми смо веома озбиљни са овим што радимо. Често наш рад јесте више анти-промоција него промоција. Ако заиста политички делујеш у пољу уметности, многи те могу ставити на црну листу. Музеј савремене уметности у Београду, на пример, не жели да излаже наше радове, нити да сарађује са нама. Овај музеј за разлику од новосадског, доследније следи неолибералну политику владајуће СНС.
Баби Бадалов: У целом свету има само неколико кустоса који се уопште баве трагедијом избеглица, кризом и глобалном катастрофом. Ми пишемо и цртамо овде директно на зиду, ми не правимо објекте за арт маркет, ми документујемо реалност, не правимо дизајниране естетске уметничке производе, оно шта радимо је рефлектовање и доношење реалности у простор уметности.
Шкарт: Колико уметника данас говори о миграцијама? Нема их много. Колико њих јавно и оштро критикују власт и ЕУ политику? Нема таквих много. “Шкарт” не треба личну промоцију.
* Шта то свеукупно доноси и једнима и другима, и трећима, и самој ствари... Шта је онда (данас) уметност?!
Володимир Кузњецов: Ми смо овом изложбом дотакли проблем узурпације од стране такозваног репрезентативног демократског система, јер се одлуке доносе од стране неколицине која игнорише све друге могућности. Заједнички се могу пронаћи боља решења за заједничка питања, проблем је што се данас све спроводи без стварне демократске партиципације и директне демократије.
Ференц Гроф: Овај “неолиберални-колонијални” колос са стопалима од глине неће да колапсира ођедном (или да се трансформише у заједницу слободномислећих људи) због неколико уметничких радова. Али, да ли можете да замислите било какву реалност без политике и уметности? Важно нам је да наша контрибуција у пољу уметности удружује снаге са ширим еманципаторским покретима у свету.
Баби Бадалов: Ја нисам могао да дођем у Нови Сад јер сам избеглица из Азербејyана који живи у Паризу, где већ дуже имам избеглички статус. Тражили су ми јако пуно документације за српску визу јер сам избеглица и нисам дошао у Нови Сад. Патим као избеглица, тражим од своје сестре да ми пошаље фотографије баште и деце, да их видим како су порасла јер се не могу вратити у Азербејyан. Сматрам да смо са овом изложбом променили доста тога јер смо део глобалног покрета који покушава да изгради поверење, јер желимо свету да донесемо нешто боље и да га учинимо сигурнијим местом. Наша изложба је одлична јер смо пионири већег глобалног покрета који је настао након финансијске кризе пре неколико година у свету. Ми живимо са нашим временом и живимо ову избегличку трагедију, ми нисмо декоратери нити рестауратори.
Игор Бурић
Без граница
Изложба “Хладни зид” у МСУВ је реализована тако да се радови не одвајају и не оивичавају стандардним изложбеним и музеолошким критеријумима, него се преплићу како у визуелној форми тако и у политици самог наступа. Као важни гости изложбе, а на позив уметника, појавили су се “Но бордер колектив” који свакодневно ради са мигрантима. Један од предлога “Но бордер колектива” је био и слоган “Границе су илегалне, а не људи”, који је написан на банеру и окачен на фасаду МСУВ-а.
