Mileta Poštić: Kad biste videli sve što sam ja video...

Mileta Poštić na ovim crtežima radi već dugo, deleći ih putem internet bloga. Poznat kao umetnik vedrog duha i izbrušene likovne veštine, ovaj put se predstavlja kao stripoliki “savetodavac” na planu najveće životne mudrosti i poziva - potrage za srećom. U svom traganju, zahvaljujući pedagoškom radu, obišao je ceo svet, da bi se vratio u rodni Novi Sad i krajem prošle nedelje na izložbi i promociji knjige u “Izbi” ponovo “zakuvao” umetnički deo svoje priče.

Vaši “Recepti za ekstremno srećan život” su nakon bloga i virtuelnog života sada objavljeni u knjizi. Kako bi opisali ceo taj proces?

– To je zanimljivo pitanje zato što se radi o medijima i vremenu. Prišao mi je Vuk Marković, izdavač iz “Komika”, predložio mi da otštampamo te crteže, što me je oduševilo. Imam utisak da se tek sada nešto stvarno rodilo. Posle 15, 20 godina propadanja knjige, smanjenja njenog obima i značaja, kad je euforija prošla, vidim da je knjiga ipak važna, barem za mene. Ostavlja utisak da su moji radovi u pravoj kući. To što su oni bili na blogu, više je bilo odlaganje, odlaganje za neki medij. Jesu ljudi to videli, ali tendencija je da se površno prelazi preko toga. U toj “knjizi” imaš sve druge “knjige”, a sada je drugačije.

Zar neko vreme nisu svi težili prelasku u nove medije? Da li nam onda sledi novi povratak?

– Akcija i reakcija. Pre, kad se radio crtani film, imali ste tri, četiri medija: papir, kameru, slanje na razvijanje, pa projkciju. Sad se sve radi na kompjuteru, koji je ujedno i markting i distribucija. To je prednost, ali odmah uz te prednosti idu i mane. U kompjuteru smo zatrpani raznim stvarima, filterima... Brže konzumiramo. Osetim da i ja imam sve manje strpljenja. Ponašam se kao neko sa 16 godina, ne odgledam sve što je duže od dva minuta, listam dalje... Komunikcija je vrlo površna i brza. Taj proces traje već dvesto godina. Uvek postoji euforija na pojavu određenog medija, a onda reakcija. 

Radovi koji su dobili formu u knjizi mi se čine kao sublimcija vašeg dosadašnjeg rada - veselog, ali i kritičkog odnosa prema životu, sa srećnim spojem vizuelnih i narativnih elemenata?

– Oni su najviše spoj stripa i filozofije. Jeste da ja gledam da to i tehnički bude pristojno, ali suština je filozofski pristup stvarima. Ne naučeni, nego neki koji je “lak”. Jedna stvar je da sam u međuvremenu puno toga doživeo. Gledao sam novog “Blejd ranera” i nedostaje mi onaj robot što pogine na kraju. Sećam se njegovih poslednjih reči: “Kad bi vi videli sve što sam ja video...” E, to je ta vrsta pristupa. Stvarno sam video neverovatne svari. Živeo sam dosta dugo na dosta različitih mesta, različitih svetova, kultura, neka od njih deluju kao potpuno druge planete. Preko 15 godina na sedam različitih mesta. Druga stvar je to da su ti radovi parodija onog kad ti neko kaže da zna bolje od tebe šta treba da radiš. Reči ne mogu da opišu nešto dublje, odnosno mogu, ali ne mogu ono najdublje, transcendenciju. Ovo moje je oslobađanje od toga. Nije vezano za reprodukciju i za preživaljavanje. Kao što se za delta stanje svesti ne zna čemu služi - kad spavaš odmaraš se, a kad si budan radiš nešto - tako postoji nešto što nije vezano za preživaljavanje - pare, status... Potpuno je bez razloga. To je ono što je Zoran Janjetov fenomenalno rekao u svom komentaru, da to onda stvarno ispadne kao neki recept. Moji su parodija da to može biti bilo šta. U stvari, paradoks da nešto može ili ne može da bude.

Onda verovatno otud i taj broj 111, koji može da bude svašta, a ne mora da bude ništa?

– Prvo ih je bilo 300. Onda sam pomešao brojeve, 99... Pa je izdavač rekao da ih bude 112. Falio je jedan... Bilo je tu svakakvih brojeva, ali to nije važno. Originalno sam hteo da bude za svaki dan jedan recept - 365, ali ima tu vikenda i raspusta... Oduvek su me fascinirali ti likovi koji su neka vrsta gurua, pa sam se dosta bavio podsećanjem na njih. Inače, moj izdavač sve to vidi kao vežbu iz crtanja. A to je neka vrsta meditacije - bavljenje crtežom. To i jeste, na kraju krajeva, samo crtež.

Kad govorite o različitim iskustvima, putovanjima, šta bi mogli da izdvojite kao iskustvo koje vam je donelo najviše recepata za život?

– Odrastao sam u Americi, nerazvijenoj sredini za koju ljudi ovde i ne znaju, Južnoj Karolini, provinciji. Čikago je potpuno druga priča. Tamo gde sam ja živeo, svi pričaju poljski, niko ne zna engleski. Pored, gde je živeo moj brat, svi pričaju ukrajinski. Latinosi su odvojeni, crnci takođe, što čini još dve odvojene kulture... U Engleskoj je tipično evropski, nacionalno zatvoreno društvo, bez obzira na emigrante. Onda sam otišao na istok, Zapad mi više nije bio zanimljiv. Južna Koreja je isto zatvorena, ali specifična i vrlo zanimljiva kao društvo. Onda sam bio u Južnoj Africi, koja je po svemu suprotna od Južne Koreje. I ti belci, Evropljani, koji žive tamo, su jako specifični, a kamoli plemena. Izučavao sam te lokalne istorije, geografije, učio jezike. U Južnoj Africi ima baš dosta jezika. I na kraju, bio sam na Tajlandu. Užasno se razlikuju, i međusobno, i od nas.

Kad dođem u Novi Sad, opet sam u potpuno lokalnoj specifičnosti, kao da sam bilo gde. Mi smo puni zabluda oko toga ko smo, šta smo, gde pripadamo, pa mi je jako teško da pričam o tome, sa ljudima koji nisu iskusili nešto drugačije. Uvek je, kad dođeš negde, prva dva-tri meseca zanimljivo. Onda kad se iscrpi novotarija, a nemaš još dovoljno života, kreće sve negativno. Posle godine počne stvaranje nekog života, koji liči često na bilo koji drugi. To menjanje po širini me je zadovoljilo, ali hteo sam da idem i u dubinu, počevši da razmišljam i o tome šta je zajedničko za sve to, a šta je različito. Neke jezike znam dovoljno dobro da mogu da uđem u konverzaciju na njima. Kad pričam sa nekim ko je jako različit od mene, jako se slabo razumemo. A kad pričam sa nekim ko mi je sličan, onda se bolje razumem nego s nekim na srpskom jeziku. Postoje sinhrone, kao i dijahrone razlike. Zato možeš da shvatiš svoj identitet ne samo kao pripadan geografskoj sredini, nego i istorijskoj ili nečemu drugom, što pripada ljudma određenih senzibiliteta, ne samo mentaliteta. Realnost je beskonačno kompleksna a mi je zatvaramo našom konačnošću. Ja ovom knjigom upravo pokušavam da razbijem to.

Igor Burić

(Ne)očigledni junaci

Kad bi mogao ili morao da izdvojiš samo jedan recept iz svoje knjige, koji bi to bio?

– Možda onaj u kojem se u kolima voze Ošo Rajniš, Šoko Ošohara i Sai Baba, zato što su to glavni likovi mog strip-serijala. Dosta su poznati, a mislim da su se dobro našli u tom društvu. To nisu Blek, Komandant Mark, Zagor, zato što su oni očigledni junaci.