Милета Поштић: Кад бисте видели све што сам ја видео...

У издању куће “Комико”, Милета Поштић је уобличио своје “Рецепте за екстремно срећан живот” (“111 Recipes for an Extremely Happy Life”) на којима могу да се виде разни људи и животиње, како практикују необичне делатности, указујући и показујући на све погрешне ствари којима се понекад превише оптерећујемо, односно на оне које можда делују блесаво, али од којих би глава могла мало мање да нас боли.
mileta postic, N. Marić
Фото: Н. Марић

Милета Поштић на овим цртежима ради већ дуго, делећи их путем интернет блога. Познат као уметник ведрог духа и избрушене ликовне вештине, овај пут се представља као стриполики “саветодавац” на плану највеће животне мудрости и позива - потраге за срећом. У свом трагању, захваљујући педагошком раду, обишао је цео свет, да би се вратио у родни Нови Сад и крајем прошле недеље на изложби и промоцији књиге у “Изби” поново “закувао” уметнички део своје приче.

Ваши “Рецепти за екстремно срећан живот” су након блога и виртуелног живота сада објављени у књизи. Како би описали цео тај процес?

– То је занимљиво питање зато што се ради о медијима и времену. Пришао ми је Вук Марковић, издавач из “Комика”, предложио ми да отштампамо те цртеже, што ме је одушевило. Имам утисак да се тек сада нешто стварно родило. После 15, 20 година пропадања књиге, смањења њеног обима и значаја, кад је еуфорија прошла, видим да је књига ипак важна, барем за мене. Оставља утисак да су моји радови у правој кући. То што су они били на блогу, више је било одлагање, одлагање за неки медиј. Јесу људи то видели, али тенденција је да се површно прелази преко тога. У тој “књизи” имаш све друге “књиге”, а сада је другачије.

Зар неко време нису сви тежили преласку у нове медије? Да ли нам онда следи нови повратак?

– Акција и реакција. Пре, кад се радио цртани филм, имали сте три, четири медија: папир, камеру, слање на развијање, па пројкцију. Сад се све ради на компјутеру, који је уједно и марктинг и дистрибуција. То је предност, али одмах уз те предности иду и мане. У компјутеру смо затрпани разним стварима, филтерима... Брже конзумирамо. Осетим да и ја имам све мање стрпљења. Понашам се као неко са 16 година, не одгледам све што је дуже од два минута, листам даље... Комуникција је врло површна и брза. Тај процес траје већ двесто година. Увек постоји еуфорија на појаву одређеног медија, а онда реакција. 

Радови који су добили форму у књизи ми се чине као сублимција вашег досадашњег рада - веселог, али и критичког односа према животу, са срећним спојем визуелних и наративних елемената?

– Они су највише спој стрипа и филозофије. Јесте да ја гледам да то и технички буде пристојно, али суштина је филозофски приступ стварима. Не научени, него неки који је “лак”. Једна ствар је да сам у међувремену пуно тога доживео. Гледао сам новог “Блејд ранера” и недостаје ми онај робот што погине на крају. Сећам се његових последњих речи: “Кад би ви видели све што сам ја видео...” Е, то је та врста приступа. Стварно сам видео невероватне свари. Живео сам доста дуго на доста различитих места, различитих светова, култура, нека од њих делују као потпуно друге планете. Преко 15 година на седам различитих места. Друга ствар је то да су ти радови пародија оног кад ти неко каже да зна боље од тебе шта треба да радиш. Речи не могу да опишу нешто дубље, односно могу, али не могу оно најдубље, трансценденцију. Ово моје је ослобађање од тога. Није везано за репродукцију и за преживаљавање. Као што се за делта стање свести не зна чему служи - кад спаваш одмараш се, а кад си будан радиш нешто - тако постоји нешто што није везано за преживаљавање - паре, статус... Потпуно је без разлога. То је оно што је Зоран Јањетов феноменално рекао у свом коментару, да то онда стварно испадне као неки рецепт. Моји су пародија да то може бити било шта. У ствари, парадокс да нешто може или не може да буде.

Онда вероватно отуд и тај број 111, који може да буде свашта, а не мора да буде ништа?

– Прво их је било 300. Онда сам помешао бројеве, 99... Па је издавач рекао да их буде 112. Фалио је један... Било је ту свакаквих бројева, али то није важно. Оригинално сам хтео да буде за сваки дан један рецепт - 365, али има ту викенда и распуста... Одувек су ме фасцинирали ти ликови који су нека врста гуруа, па сам се доста бавио подсећањем на њих. Иначе, мој издавач све то види као вежбу из цртања. А то је нека врста медитације - бављење цртежом. То и јесте, на крају крајева, само цртеж.

Кад говорите о различитим искуствима, путовањима, шта би могли да издвојите као искуство које вам је донело највише рецепата за живот?

– Одрастао сам у Америци, неразвијеној средини за коју људи овде и не знају, Јужној Каролини, провинцији. Чикаго је потпуно друга прича. Тамо где сам ја живео, сви причају пољски, нико не зна енглески. Поред, где је живео мој брат, сви причају украјински. Латиноси су одвојени, црнци такође, што чини још две одвојене културе... У Енглеској је типично европски, национално затворено друштво, без обзира на емигранте. Онда сам отишао на исток, Запад ми више није био занимљив. Јужна Кореја је исто затворена, али специфична и врло занимљива као друштво. Онда сам био у Јужној Африци, која је по свему супротна од Јужне Кореје. И ти белци, Европљани, који живе тамо, су јако специфични, а камоли племена. Изучавао сам те локалне историје, географије, учио језике. У Јужној Африци има баш доста језика. И на крају, био сам на Тајланду. Ужасно се разликују, и међусобно, и од нас.

Кад дођем у Нови Сад, опет сам у потпуно локалној специфичности, као да сам било где. Ми смо пуни заблуда око тога ко смо, шта смо, где припадамо, па ми је јако тешко да причам о томе, са људима који нису искусили нешто другачије. Увек је, кад дођеш негде, прва два-три месеца занимљиво. Онда кад се исцрпи новотарија, а немаш још довољно живота, креће све негативно. После године почне стварање неког живота, који личи често на било који други. То мењање по ширини ме је задовољило, али хтео сам да идем и у дубину, почевши да размишљам и о томе шта је заједничко за све то, а шта је различито. Неке језике знам довољно добро да могу да уђем у конверзацију на њима. Кад причам са неким ко је јако различит од мене, јако се слабо разумемо. А кад причам са неким ко ми је сличан, онда се боље разумем него с неким на српском језику. Постоје синхроне, као и дијахроне разлике. Зато можеш да схватиш свој идентитет не само као припадан географској средини, него и историјској или нечему другом, што припада људма одређених сензибилитета, не само менталитета. Реалност је бесконачно комплексна а ми је затварамо нашом коначношћу. Ја овом књигом управо покушавам да разбијем то.

Игор Бурић

 

(Не)очигледни јунаци

Кад би могао или морао да издвојиш само један рецепт из своје књиге, који би то био?

– Можда онај у којем се у колима возе Ошо Рајниш, Шоко Ошохара и Саи Баба, зато што су то главни ликови мог стрип-серијала. Доста су познати, а мислим да су се добро нашли у том друштву. То нису Блек, Командант Марк, Загор, зато што су они очигледни јунаци.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести