ДОДЕЉЕНА НАГРАДА „ИЛАРИОН РУВАРАЦ” Историографи Ивановић и Жикић лауреати Матице српске
Матица српска доделила је Награду „Иларион Руварац” за 2024. годину.
Најзначајније признање унутар српског културног простора на пољу историографије добили су Милош Ивановић за студију „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402–1459)” и Милош Жикић „Југославија и Бугарска 1929–1941”.
По речима председнице жирија, академика Мире Радојевић, обе књиге су проистекле из докторских дисертација аутора.
„Књиге су написане у једном изузетно добром споју оне старе историографије, која се темељи на сагледавању свих расположивих историјских извора, и другог приступа, који карактеришу извесне иновације у начину излагања оних резултата до којих се дошло у истраживању, као и скретање пажње на неке теме које раније нису улазиле у жижу интересовања истраживача”, образложила је председница жирија.
Како каже, то нарочито важи за књигу Милоша Ивановића „Коњ добри и оружје”, будући да није реално очекивати да се сад пронађе нека нова историографска грађа из 15. века или историјски извори за које нико није чуо.
„Овде су извори познати, али их је колега читао на један другачији начин, модернији. И примећивао је оно што претходне генерације историчара нису виделе, те из тога извукао причу која се удаљава од класичне политичке историје, већ даје другачији поглед на тај период и суштински га приближава читаоцу, али не тако да је то сада публицистичка литература, напротив. Ивановић остаје увек строго у границама историјске науке, али је по темама и по начину излагања то далеко од крутог сагледавања проблема”, навела је Мира Радојевић.
Говорећи о другој награђеној књизи, она је најпре у кратком уводу појаснила да је на некадашњој Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду, где је предавала све до пензије, интересовање истраживача пре свега било усмерено ка односима са великим силама: Француској, Великој Британији, Италији... без обзира на то да ли је реч о краљевини или о социјалистичкој Југославији.
„Заправо смо најмање знали о Балкану. Због тога је касније пажња и концентрисана на суседе, да видимо шта је то што нас везује или удаљава од наших најближих суседа. Тако се и колега Жикић посветио Бугарској, суседу с којим смо не само кроз историју имали изузетно компликоване односе, него и због актуелних тумачења бугарске историографије. Јер, бугарски историчари који истражају 20. век, али и они који се баве ранијим периодима, за простор Србије све до Мораве говоре као о западним Бугарским покрајинама. Дакле, не одричу га се ни у политици, ни у историографији”, истакла је академик Мира Радојевић, уз напомену да је управо стога др Жикић написао увод од готово 250 страна пре но што ће уопште доћи до периода од 1929. до 1941, који му је у фокусу.
Иначе, пре но што ће се једногласно определити за поменуте све књиге („Мислим да бисмо се огрешили или о једног или о другог аутора да награду нисмо равноправно поделили”), жири је саставио ужи избор из веома богате лањске историографске продукције.
У том избору су се нашле и студије „Југословенски ваздушни саобраћај од 1945. до 1992. године” Илије Кукобата, „Политички односи у Босни и Херцеговини од 1945. до 1958” Драженка Ђуровића, „Зворничка митрополија у Васељенској патријаршији (1766 –1880) Недељка Радосављевића, „Деценија искушења: југословенско-румунски односи 1948–1958” Немање Митровића, „Завод за принудно васпитање о младине у Смедеровској Паланци 1942–1944” Александра Стојановића, те „Преокрет. Југославија и Бугарска у завршној фази Другог светског рата” Бориса Томанића.