IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Abu Dabi (2)
Teško bi kome palo na pamet da je ime ovog grada etimološka izvedenica od reči “gazela” i “jelen”: zato možda ne treba da čude njegove nepregledne zelene površine koje su u nestvarnom (ali zaumno inspirativnom!) kontrastu sa čelikom, staklom, betonom i postmodernističkim arhitektonskim fantazmagorijama!
I možda se baš zato u samom centru Abu Dabija uzdiže osamnaestovakovna tvrđava - višedecenijska vladarska rezidencija! - Kasr al Hosn, jedina građevina te vrste koju sam video a da nije imala prevashodno vojnu svrhu već je štitila bunare i izvorišta pijaće vode između zidina, kula i hedonističkih prostorija. Za razliku od većine pustinjskih gradova, Abu Dabi je blizu planine Jebel Hafit sa solidnim jezerskim i rečnim resursima, pa svakako osim ljudi ni jeleni-gazele nisu imali problem pitke vode u drevnim vremenima kada je na ovom području živelo ne više od 10.000 stanovnika.
Kasr al Hosn je prva građevina u Abu Dabiju od čvrstog materijala – sastavljenog uglavnom od korala, oklopa školjki i nešto malo kamena, jer je u 18. veku njegovo dopremanje sa planine bilo teže! – a oko nje se prostire Kulturni disktrikt: to je, zapravo, ogroman otvoren prostor usred centra grada, sa vodoskocima, jezercima i interesantnim art-kafeima.
Tu se, kao i u okviru same tvrđave, održava svake godine Festival plesa, performasa, vizuelnih umetnosti i multimedija (traje 11 dana), čiji su glavni programi posvećeni istoriji i tradiciji UAE - uz stalne postavke u već pominjanim hedonističkim prostorijama. Meni je posebnu pažnju privukao prostrani šator u kome bosonogi postelac prisustvuje lokalnom obredu pripremanja kafe i njenoj degustaciji (uz razne slatkiše): tzv. crna kafa, odomaćena na Balkanu, ovde kao da i ne postoji, ima je u raznim drugim bojama - što zavisi od vrste (i boje!) samog zrna - a ima je i sa dodacima po želji: od cimeta preko bibera do zlatnog praha (nije reč o istoimenom plemenitom metalu!).
Napolju opet čekaju dramatični kontrasti kakvih je Abu Dabi pun: na osnovu specifične bele odore (koju nosi samo viša klasa!) zaključujem da je nekoliko art-kafea vrlo trendi a Balkanac u meni opet gunđa spoznavši da je u njima cena pređela ili “sitnog zalogaja” oko 100 evra, iako je reč o tipičnim emiratskim jelima (jašedu, balalit rezancima, regag hlebu). Međutim, Kulturni disktrikt pun je – osim staza i bogaza pod senkom egzotičnog drveća – prodavnica ulične hrane (i pića), koje pored imaju veoma udobne stolove ili klupe, gde sam kao svaki običan smrtnik isprobavao internacionalne gurmanluke za deset puta manju cenu i nakon tog jedva ustajao i peške stizao do obližnjeg hotela u kom sam boravio.
Pored Kasr al Hosna svaki dan sam barem dvaput prolazio, idući ka plaži i šetalištu Korniša ili ka njujorškom Univerzitetu za koji su – kao i za Sorbonu – ovdašnje vlasti platile licencu i sklopile ugovore (uglavnom četvorogodišnje) sa nekim od najuglednijih tamošnjih profesora. To mesto i prostor oko njega mi je nekom svojom nepatetičnom, otmenom lepotom i sjajem – posebno u vreme zalaska sunca! – ostalo u srcu (više no velelepna šeik Zajed džamija ili ovdašnji Luvr!), te nisam propuštao priliku da makar pola sata sednem na stepeništa vodenih površina i kuliram (uz cigaretu, iako je u Abu Dabiju pušenje skoro svud zabranjeno - osim na nekim otvorenim, upadljivo obeleženim prostorima).
Sećam se fascinantne postavke tradicionalnih rukotvorina u rezidencijalnoj tvrđavi: od odevnih, preko kulinarskih i onih za domaćinstvo uopšte, pa do raznih ukrasa i oruđa neophodnih za pustinjske ili morske poslove. Svaki od tih artefakata odisao je lepotom boja: očito da je drevna arapska kultura estetizovala i ono što Evropljanima nije estetski najbitnije...
Došlo je i veče u kojem poslednji put u toku svog boravka ovde ostavljam iza sebe nezaboravnu rezidencijalnu tvrđavu i Kulturni distrikt, nonšalantno ciljajući kašmirski “stritfud” da prvi put u životu okusim njihove specijalitete...
Sava Damjanov