И можда се баш зато у самом центру Абу Дабија уздиже осамнаестоваковна тврђава - вишедеценијска владарска резиденција! - Каср ал Хосн, једина грађевина те врсте коју сам видео а да није имала превасходно војну сврху већ је штитила бунаре и изворишта пијаће воде између зидина, кула и хедонистичких просторија. За разлику од већине пустињских градова, Абу Даби је близу планине Јебел Хафит са солидним језерским и речним ресурсима, па свакако осим људи ни јелени-газеле нису имали проблем питке воде у древним временима када је на овом подручју живело не више од 10.000 становника.
Каср ал Хосн је прва грађевина у Абу Дабију од чврстог материјала – састављеног углавном од корала, оклопа шкољки и нешто мало камена, јер је у 18. веку његово допремање са планине било теже! – а око ње се простире Културни дисктрикт: то је, заправо, огроман отворен простор усред центра града, са водоскоцима, језерцима и интересантним арт-кафеима.
Ту се, као и у оквиру саме тврђаве, одржава сваке године Фестивал плеса, перформаса, визуелних уметности и мултимедија (траје 11 дана), чији су главни програми посвећени историји и традицији УАЕ - уз сталне поставке у већ помињаним хедонистичким просторијама. Мени је посебну пажњу привукао пространи шатор у коме босоноги постелац присуствује локалном обреду припремања кафе и њеној дегустацији (уз разне слаткише): тзв. црна кафа, одомаћена на Балкану, овде као да и не постоји, има је у разним другим бојама - што зависи од врсте (и боје!) самог зрна - а има је и са додацима по жељи: од цимета преко бибера до златног праха (није реч о истоименом племенитом металу!).
Напољу опет чекају драматични контрасти каквих је Абу Даби пун: на основу специфичне беле одоре (коју носи само виша класа!) закључујем да је неколико арт-кафеа врло тренди а Балканац у мени опет гунђа спознавши да је у њима цена предјела или “ситног залогаја” око 100 евра, иако је реч о типичним емиратским јелима (јашеду, балалит резанцима, регаг хлебу). Међутим, Културни дисктрикт пун је – осим стаза и богаза под сенком егзотичног дрвећа – продавница уличне хране (и пића), које поред имају веома удобне столове или клупе, где сам као сваки обичан смртник испробавао интернационалне гурманлуке за десет пута мању цену и након тог једва устајао и пешке стизао до оближњег хотела у ком сам боравио.
Поред Каср ал Хосна сваки дан сам барем двапут пролазио, идући ка плажи и шеталишту Корниша или ка њујоршком Универзитету за који су – као и за Сорбону – овдашње власти платиле лиценцу и склопиле уговоре (углавном четворогодишње) са неким од најугледнијих тамошњих професора. То место и простор око њега ми је неком својом непатетичном, отменом лепотом и сјајем – посебно у време заласка сунца! – остало у срцу (више но велелепна шеик Зајед џамија или овдашњи Лувр!), те нисам пропуштао прилику да макар пола сата седнем на степеништа водених површина и кулирам (уз цигарету, иако је у Абу Дабију пушење скоро свуд забрањено - осим на неким отвореним, упадљиво обележеним просторима).
Сећам се фасцинантне поставке традиционалних рукотворина у резиденцијалној тврђави: од одевних, преко кулинарских и оних за домаћинство уопште, па до разних украса и оруђа неопходних за пустињске или морске послове. Сваки од тих артефаката одисао је лепотом боја: очито да је древна арапска култура естетизовала и оно што Европљанима није естетски најбитније...
Дошло је и вече у којем последњи пут у току свог боравка овде остављам иза себе незаборавну резиденцијалну тврђаву и Културни дистрикт, ноншалантно циљајући кашмирски “стритфуд” да први пут у животу окусим њихове специјалитете...
Сава Дамјанов
