Међутим, када наредних дана мало прошири видике, схвата да ту негде свака сличност престаје и да се сусреће са једним веома различитим светом (о култури и цивилизацији да и не говоримо!), али светом препуном незаборавних изазова и бајколиких чари.
Потписник ових редова тако је већ прве вечери свог боравка, настојећи да стигне на Корниш - километарско, прелепо, вегетацијски бујно шеталиште уз обалу Персијског залива - схватио да су раздаљине изражене у минутажи нешто сасвим друкчије за нас Европљане и за овдашњи урбани свет. Наиме, дуги и широки булевари Абу Дабија нису пригушени непроходним гужвама, на пешачким прелазима и раскрсницама се семафори строго поштују и дају времена да се комотно пређе на другу страну: касније ћу схватити да је електронски надзор беспрекоран па се најмањи прекршај кажњава невероватном брзином! Иако је мој хотел био у самом центру – према мапи, врло близу Корниша (15-20 минута хода) – требало би је до тамо барем дупло више. На пошироком појасу уз саму обалу није било ништа од саобраћаја на какав смо навикли: само лавиринти подземних пролаза којима се избијало на шеталиште (додуше, неки од њих по естетизацији деловали су као мали музеји са освежавајућим необичним фонтанама). Међутим, ако случајно забасаш у погрешан пролаз – опет си далеко од самог шеталишта бар километар па ми је требало времена да схватим на који (или на која 2-3?) да циљам.
Корниш делује као да није никао усред пустиње и то само за 20-ак година. Разноврсно миришљаво зеленило одушевљавало ме је, али и будило осећај туге: мој је Нови Сад на кеју и околини сличнији арапској псутињи (асфалтираној, бехатонираној...) а овде је као да шеташ – рецимо! – Каменичким парком уз Дунав (само неупоредиво већим)... Пуно је оних који седе на клупама и посматрају пучину (има и дискретно присних парова!), многи шетају или џогирају широким стазама уз обалу, а на озиданим роштиљ – пунктовима окупљају се породице или мања друштва и пеку кебаб, месо, повће, дружећи се радосно при том. Занимљиво, али море не одише истим мирисом као сва она друга на којима сам био (не само у Европи): тај мирис је некако чистији, мање обележен сланим испарењима а ни најмање неком прљавштином - иако читава УАЕ живи и фасцинантно се развија управо од извоза нафте.
Сутрадан сам отишао на пространу градску плажу која се пружа дуж читавог шеталишта, што значи да је величине скоро као чувена Копакабана: ноћу је приступ плажи забрањен, па је зато беспрекорно чиста јер је дању нонстоп обилазе и сређују хигијенске службе и будно мотре чувари-спасиоци. Пливање и роњење ту, у Персијском заливу (локалци га зову Арапски залив!), било је врхунски ужитак не само због веома бистре воде, већ и због необичне флоре и фауне на дну или мало ближе морској површини. Сетих се да је пре открића и експлоатације нафтних извора, Абу Даби своје богатство стицао од бисера које су из шкољки вешти “рониоци на дах” вадили у великим количинама и често необрађене продавали по завидним ценама. На самој градској плажи нема гужве али има пуно купача, женски и мушки део није одвојен као у најстрожим исламским срединама - иако се може приметити понека муслиманка која у хиџабу или тзв. буркинију улази у воду. Не постоје лежаљке за изнајмљивање већ већина седи или лежи на фином белом песку (каткад прекривеном пешкиром), који је при одласку лако спрати под оближњим тушевима.
Балканац у мени је, наравно, прогунђао на ситницу: нигде неког кафића или трафике где се може купити нешто за јело и пиће (дакле, понеси потрепштине са собом!), али је гунђање престало пред логичним питањем: да ли би све било оволико уредно да их има? Уосталом, чим већ поменутим подземним пролазом-лавиринтом напустиш плажу и Корниш, чека те глобална ресторанска понуда: арапска, либанска, ирачка, иранска, тајландска, мексичка, вијетнамска, корејска, италијанска...
Сава Дамјанов
