Из замрачене галерије изашло је десет мајки са бебама. Помислио сам да су их мајке повеле на изложбу која одражава пренатално-бајковити свет, који бебе могу препознати. Био сам у праву. У изложбеном простору су летеле сенке крилатих девојчица и вештица и човек са цигаром. Цигара је пулсирала као звезда. Нешто змијасто је титрало. Сенке су прелазиле преко пода.
Уметница, Лап Сее Лам, је била Kинескиња. На такмичењу за награду Ars Fenica је представљала Шведску.
Позориште сенки је дошло из Кине у Европу половином 18. века. Његово француско име је ombres chinoises, кинеске сенке.
Изложба се условно звала Приче из промењеног мора.
Инспирисала се судбином брода Морска Палата. Морска Палата је био троспратни пловећи ресторан у облику змаја који је пловио из Шангаја за Европу 1990-их. У Штокхолму је пронашао нову улогу у Gröna Lund забавном парку. У Кини је змај симбол среће и снаге, а у Европи нешто застрашујуће. Броду су одсечени глава и реп. Постао је кућа духова.
На изложби све то нисам морао да знам. Текле су сенке.
Девојчица се окретала у лету. Слап јој је шикљао из очију.
И брод је прошао.
Женски глас је нешто говорио.
Сенке су лебделе као нерођени у плодовој води. Духови беба су текли нагоре. Нашао сам се у лава лампи од сенки.
Задржавао сам дах.
Као и уметница био сам колаж својих маштарија и запажања.
Било је страшно али и нежно.
И други људи који дишу поред мене су били сенке. Били смо “негде.”
Бебе су разумеле.
***
У Атенеуму Аполон је стајао у сеновитој ниши. Ту сам посетио изложбу финских импресиониста. Импресионизам је био нешто потпуно супротно од финског новембра. Увек су ме занимали велики правци у мањим земљама. Много је било слика на плажама. Највише ми се допао рад сликара Сантери Салокивија Девојке На Обали. На том платну, поред мора су пламсале полужене - полусветлост.
***
Чекао сам да се нађем са Урпу. Дошла је у оној лапонској капи. Превела ме је преко ноћног трга. Ушли смо у интимни ресторан. Придружио нам се издавач по имену Васе. Пре више деценија, он је био у Београду. Сећа се љуте хране на београдској железничкој станици и како је човек у купеу рукама јео кокошку. Преводио је песнике на фински са ливијског језика који говори 200 људи.
Поред библиотеке био је натпис: „ Видите другу страну Хелсинкија!“ и споменик штуки која се пропела у ваздух. Штука је повезана са Туонелом, финским подземним светом.
На трафостаници био је ружичасти панел. Писало је: „Опрости!“
Шетао сам кроз полуукрашен полублистави центар. Висиле су светлуцаве фронцле. Неонске црте су оивичиле Stockman робну кућу. Три зелена ковача су ковала заједно. Пробао сам сако. Купио сам капу.
Иза светлосних презли чекала ме је станица са својим каменим дивовима. Све већа хладноћа покушавла је да их сломи, али они су несаломиви.
Био је неки међународни скуп. Финци су једном реченицом разоружали посетиоце. Написали су:
– Нико нормалан не долази у Хелсинки у новембру. Изузев тебе, паметњаковићу. Добро дошао.
Опет сам провео осам сати у покрету. Нисам отишао у Thinking Place или Универзитетску библиотеку. Отишао сам у собу и читао Камијево Лето.
Већ сам био спакован. Сабирао сам утиске.
Затворио сам очи. Поларна сетлост умивала је лица камених дивова на централној железничкој станици. Музеј Киазма је личио на одсечену санту. Пловио сам у причи из промењеног мора. Вечери су биле пуне слутње али и лепоте. Напуштао сам Хелсинки, у коме има шесто арт нуво зграда, град у коме се врата отварају према мени.
Проверио сам причу. Кажу да се поларна светлост ретко јавља у Хелсинкију. Аурора бореалис настаје као резултат интеракције соларних честица са молекулима гаса високо у атмосфери где је магнетно поље најјаче. Једна финска студија каже да поларна светлост производи звук. Најчешће се може чути на врховима планина. То је слаб звиждећи звук валовите нарави. Описују га као једва чујно пуцкетање, слично горућој трави. Ја га замишљам као песме китова. После сам чуо те вибрације на снимку. Стварно личи на песме китова.
Владимир Пиштало
