IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Helsinki (3)

I kase na ručicu.

I džuboksi.

I stripovi.

I fliperi.

Svet koga se ja manje više sećam.

Bila je tu jedna radnička soba sa zelenom prostirkom sa bolnim jelenima na zidu. To me je dirnulo.

To sam doživeo u muzeju grada.

Iskre kiše su padale na usnu.

– Video si Helsinki u svom njegovom sivilu – rekla mi je Urpu.

***

Sutradan sam ušao u Nacionalnu biblioteku. 

Ona me smirila. 

Skinuo sam kapu i ostavio ruksak u sef. Prošli smo kroz dvoja staklena vrata. Proveli su me kroz biblioteku. Ona se sastojala od klasicističkog dela (poslednji rad arhitekte Karla Ludviga Engela) i secesijskog okruglog dela pod bečkim uticajem. U ovoj biblioteci je druga najveća kolekcija ruske literature iz 19. veka van Rusije. Južno- slovenski deo je dosta siromašan. 

U središnjem delu dižu se beli i zlatni stubovi, nad njima je elipsa sa krugovima koji se smanjuju. Na zidu su bili predstavljeni labud, sova, orao i pevac. Učenjak treba da bude snažan mudar kreativan i čist. Nije mi bilo najjasnije šta je petao? Valjda istraživač. On prvi nalazi jutro.

U biblioteci sam odslušao par predavanja. 

Missale Abboense je bila prva knjiga koja je naručena za Finsku 1488. Prva štamparija je osnovana 1642.  Akademija u Turkuu osnovana je 1640. Prve novine izašle su 1771. Bilo koja stara fotografija može se staviti u kontekst istorije Helsinkija. Jedna četvrtina ljudi koji rade za biblioteku su kompjuterski stručnjaci. To bi za nas bilo nezamislivo. Kolege su me povele da ručamo u restoranu sa pogledom na katedralu i trg. Jeli smo čorbu od lososa sa mlekom i mirođijom. Sto je postavljen u prozor. Pred nama je podizao ruku Aleksandar II. Prolazio je žuti tramvaj. Rekli su mi da su najbrojnije manjine u Finskoj ruska i estonska. Otkopao sam kaput ispod gomile na čiviluku. Vratili smo se u biblioteku. Slikali smo se pod zlatnim portretima u direktorovoj kancelariji. 

***

Posle Nacionalne biblioteke sam otišao u gradsku. Ona se zvala Oodi. Ličila je na zlatni brod. Smatrali su je jednom od najmodrnijih na svetu.  Pitao sam  kako se zovu tri robota koji raznose knjige u biblioteci.

Oni se zovu

Veera, Tatu i Potu.

Nešto kao Raja, Gaja i Vlaja.

Ovde građani mogu da iznajme instrumente i studio i da snime pesmu, mogu da štampaju majice i tekstil, da rade s 3D štampačem.

U Oodi biblioteci sam video slikovnice na finskom, švedskom i svami jezicima. Četvrtasti roboti su raznosili knjige. U jednom delu su bila parkirana dečija kolica. Drveće koje govori je šaputalo deci. Prozore je zaprašio nepostojeći sneg. I pod i prostor su bili povijeni na obe strane. Poveli su me na drugi kraj u staklenu strmu tačku koja se zove Titanik. 

 Tu su finski klinci odbili da se sklone predsedniku Islanda. Rekli su:

  - Mi smo prvi došli.

   Gradske vlasti su pitale javnost za koga je izgrađena ova biblioteka. Odgovori, ispisani na kružnim stepenicama, podsećali su na pesmu.

   Oodi Biblioteka je

   Izgrađena 

   Za:

   Strance, Luzere, Astralna Bića

   Introvertne, Siročad, Samoubice,

   Lenčuge, Hladno - Senzitivne

   Mrtve, Noćne Sove

   Školsku Decu, Krive, Stidljive,

   Rođake, Čobane, Studente

   Neshvaćene, Nevidljive 

Vladimir Pištalo