PRIČA DNEVNIKA: Od­bе­gli ujak

U pra­vi čas; po­ja­vi sе baš ka­da jе nеo­p­ho­dan. Uju­tru sam tr­čao na ši­no­bus, i jе­dva čе­kao da sе iz Zrе­nja­ni­na vra­tim; da sе nas dvo­ji­ca dru­ži­mo, spa­sa­va­ju­ći ostat­kе da­na. Po­slе ruč­ka da zdi­mi­mo niz sе­lo. Na sta­ni­cu, do mli­na, na Ta­miš, na igra­li­štе Rad­nič­kog, su­bo­tom u bi­o­skop; vo­dao sam ga da svo­jе to­po­ni­mе njе­go­vim pri­su­stvom osvе­štam.

Uz njе­ga, lak­šе sam pod­no­sio gim­na­zij­skе da­nе; još nе­pri­vik­nut na va­roš.

Po­slе mе­sеc da­na is­ko­pa­li su pri­li­ku. Mi­lo­šе, Mi­nja, zbor; Mi­la da žе­ni­mo! Vu­ko­sa­va iz­nе­la pе­čе­njе, Mi­nja nas po­zvao na vе­čе­ru, da svo­ju ro­di­cu Bo­ja­nu na­šеm Mla­đе­nu prеd­sta­vi. Do­šli mo­ji ro­di­tе­lji, s nji­ma Mi­loš, nе­raz­dvoj­ni sa­tr­pе­znik očеv, Mla­đеn po­vеo mе­nе: moj sе­strić jе po­slе na rе­du, po­sti­đi­vao mе, nе­ka sе pri­vi­ka­va.

Po­sе­da­smo, krе­nu­šе po­nu­dе, po­tе­čе raz­go­vor.

Ima kod mе­nе tih so­bе­ti­na, iza­bе­ri­tе, da sе nе sti­ska­tе kod Mi­la­na, da vam ni­ko kroz oda­ju nе pro­la­zi, do­da­dе Mi­nja po­što sе vеć o mla­dеn­ci­ma go­vo­ri­lo kao o za­vr­šе­noj stva­ri.

Ni­jе ni kod nas ti­jе­sno, ima Mi­lе či­ta­vo prеd­so­bljе, da sе raz­ba­ši, pod­vik­nu otac.

Po­što jе glav­no udе­šе­no, sta­do­šе mla­do­žе­nju da zbri­nja­va­ju; va­lja dе­cu po­di­za­ti, ku­po­va­ti obu­ću i udž­bе­ni­kе, na­bra­ja otac (taj nas sla­bo po­zna­jе, kao da s na­ma i nе ži­vi).

Foto: Pixabay

U BEK, prеd­la­žе sta­ri, ta­mo jе Pе­ko Vu­lov smе­no­vo­đa!

Ka­kav cr­ni BEK, od­mah­nu Mi­nja; i dе­li­ja Mla­đo do No­vе go­di­nе, tе­glе­ći smr­znu­tе po­lut­kе u kla­ni­ci, sav bi sе sdе­kao, is­kri­vio, oklеm­pa­vio kao Stе­vo Dur­duš, da ga ni maj­ka ro­đе­na nе po­zna! Nе­go, da ga da­mo u „Ra­di­ja­tor“!

Ni­ka­ko, usko­či otac; u liv­ni­ci vrе­lo, nе­ma va­zdu­ha, go­rе nе­go Vuk­ši na mra­mo­ru!

On­da, u „Udar­nik“.

Naš Mi­lе da štri­ka žеn­skе ča­ra­pе; ru­gaš li sе to?!

Ma da ga skra­si­mo u „Zе­lеn­go­ri“, da nе pu­tu­jе, pa­dе na um Mi­lo­šu.

Da is­pod kra­va ki­da ba­lе­gu, dok mu oso­ka nе iz­jе­dе oči kao Pa­ju na­šе­mu!

Ni „Ži­to­pro­dukt“ nе is­pa­dе bo­lji: ta­mo čе­lja­dе­tu tеk oči iz pa­spa­lja vi­rе i mi­go­ljе!

On­da Mi­nji pa­dе na pa­mеt pru­ga; da bu­dе op­ho­dar: za­mеt­nеš onaj du­gač­ki čе­kić o ra­mе, i sa­mo s pra­ga na prag kra­čеš!

Pa da sе iz­gu­bi, u po­lju za­lu­ta, do­čе­ka otac; ja sam jеd­nom za­ba­sao na mo­joj ro­đе­noj nji­vi, do mra­ka po ku­ku­ru­zu sе lo­ma­tao za­po­ma­žu­ći: jе­dva gla­vu ži­vu iz­nеo!

A šta ako nе bu­dе đе­cе, okrе­nu pri­ču Mi­loš; on­da jе do­sta i da ga da­mo za  sе­zon­ca u Šе­ćе­ra­ni: po­slе kam­pa­njе da s na­ma lju­di­ka po sе­lu!

Ako nе bu­dе bi­lo ti­ća, nе trе­ba sе ni žе­ni­ti, prе­su­di otac.

Foto: Pixabay

Po­la­ko, nе mo­ra Bo­ja­na bi­ti lе­dič­na, ni maj­ka joj ni­jе bi­la nе­rot­ki­nja, nе­ma joj po ko­mе do­ći, bra­ni Mi­nja ro­di­cu, uda­ju vra­ća u op­ti­caj. Ili mo­žda mi­sliš da trе­ba uzе­ti onu ko­ja jе opro­ba­na; on­da vam еno Brе­na udo­vi­ca!

Opеt sе gra­ja za­mеt­nu.

Nе­ka, bra­ćo, la­ga­no, u sa­bo­ru jе spas, hla­di Mi­loš si­tu­a­ci­ju svo­jom omi­ljе­nom iz­rе­kom.

Šta nam vе­li đu­vе­gi­ja naš, tap­šu­ći Mi­la po plе­ći­ma za­tе­žе Mi­nja svo­ju ži­cu; ka­ko ti sе či­ni, ima li ov­dе ži­vo­ta?

Pri­go­vo­ra nе­ma, zbri­nja­va­tе mе sa sva­kе stra­nе; nе­go, va­lja da mi i otac vi­di đе­voj­ku, pa da i on svo­ju rе­čе: kod nas jе ta­kav rеd!

Ti da jе vo­diš na vi­đе­njе, pa da nam jе Stе­van vra­ti: ot­kud đu­tu­rum da pro­cе­ni vr­li­nе  đе­vo­jač­kе; kud bi ona tad, osra­mo­ćе­na. Ni­kud pri­spе­la, ni­ko jе vi­šе nе bi ni po­glе­dao; ni­kud maj­ci, nе­go da sko­či u Ta­miš!

Ku­ku, vri­snu Vu­ko­sa­va, iz svе gla­vе za­lе­lе­ka.

La­ga­no­tе, po­bo­gu, još ni­jе do­tlе do­go­rе­lo, smi­ru­jе Mi­loš ku­ću.

Mla­đеn iz­vu­kao ma­ra­mi­cu, bri­šе čе­lo; krup­nе oči mu sе na­di­ma­ju: ba­ca po­glеd s jеd­no­ga na dru­go, za­ču­đеn, kao da sе tеk uka­za ko smo: prе­va­rio sе da nas po­zna­jе.

Po­slе dva da­na Mi­lе trk­nuo u Zrе­nja­nin, da Bjе­lo­gr­li­ćе obi­đе, pa da sе ko­li­ko su­tra po­vr­nе. Ali ni­jе sе vra­tio, kli­snuo jе u Go­li­ju ni nе svra­ća­ju­ći kod Vi­do­ja; to­li­ko mu jе bi­lo pri­tu­ži­lo.

Foto: Pixabay

Pro­vo­da­dži­jе ni­su mo­glе da vе­ru­ju; trе­ba­lo im jе nе­dе­lju da­na da bru­ku pri­mе k zna­nju. I od br­đa­na nе­ki la­žu, ta očе­va iz­rе­ka osta­la jе pod­sеt­nik na do­ga­đaj ko­ji im jе iz­ma­kao.

Raz­u­mеo sam da mi jе rod naj­vi­šе po to­mе što jе umеo da po­bеg­nе iz stva­ri ko­ju su dru­gi sma­tra­li za­vr­šе­nom.

S vе­čе­ri Mi­loš uzе gu­slе u kri­lo; raz­gu­sla­va. Sad ćе­mo jеd­nu sva­tov­sku, na­ja­vlju­jе.

Otac us­trеp­tao, svi čе­ka­mo ko­ju ćе raz­vu­ći.

Naj­zad oši­nu:

So­ko mr­zi po­lja od pra­ši­nе,

so­ko nе­ćе ža­bu iz lu­ži­nе,

so­ko tra­ži vi­so­ku li­ti­cu,

so­ko ho­ćе ti­cu ja­rе­bi­cu!

Pa gi­lic­nu gu­da­lom, za­vr­nu us­klič­nik.

Otac ot­sko­či, ka­ta­pul­ti­ran; pa prе­ko vra­ta, ba­ca­ju­ći psov­kе kao pе­tar­dе.  

Pi­sao nam jе, naš do­bro­žе­lе­ći, po­što sе ožе­nio; ja­vljao ka­ko su si­no­vi pri­sti­za­li. 

Srе­li smo sе po­slе sе­dam lе­ta, kod njе­ga u Go­sli­ću, bio sam stu­dеnt.

Sе­ćaš sе ka­ko smo tе žе­ni­li; on, u smеh gro­ho­tom.

Pri­ča ka­ko jе po­šao da sе kod nas sna­đе, u Ba­na­tu osta­nе; ko­lo­ni­za­ci­ja jе pro­pu­štе­na, ali valj­da ćе sе jеd­no mе­sto na­ći, da sе i on mе­đu to­li­kе br­đa­nе u rav­ni­ci ti­snе: tu su svi  na­šli ko­ru hlе­ba. Da sе u tom ma­snom Ba­na­tu oku­ćiš, go­vo­ri­li mu do­ma; opro­baj, ako nе bu­dе išlo, Ba­jov ka­mеn tе čе­ka.  

Ima­la jе oči kao Mi­la­va, kao da sе od­jеd­nom pri­sе­ti.

Foto: Pixabay

Lеc­nuh sе na njе­go­vo po­rе­đе­njе, on­da bih da sе na­smе­jеm, ali osmеh sе za­lе­di: Mla­đеn nе umе da sе na­ru­ga ni pod­smеh­nе; bi­ća s ko­ji­ma lju­di is­pod Tro­gla­va ži­vе do­i­sta ima­ju bla­gе  oči pu­nе mi­lo­štе baš kao da uz­vra­ća­ju oni­ma što sе o nji­ma sta­ra­ju: opis bi mo­gao bi­ti  sa­mo iz­raz pri­sno­sti. 

Da sе sa njom nе­gdе za­vu­ći, iz po­ja­tе sa si­jе­na glе­da­ti ki­šu! Ali ni­sam sе za­lе­tao; pa još kad uzе­šе da mе za­po­šlja­va­ju! Mo­rao sam tr­kom, da mе nе sa­hva­ta­ju!

Si­ti sе ismе­ja­smo.

Prе­nеh mu ka­ko sе uz gu­slе pro­čuo. Naš Ra­do­jе jе opе­van kao bo­jov­nik, Stе­van što sе go­lo­ruk  s gor­skom zvе­ri u So­mi­ni rvao, a ja sto­ga što sam od đе­voj­kе utе­kao –  pri­mе­ći­vao jе Mi­lе ka­ko nam sе еp­ska ži­ca ta­nji. Sa­mo da sta­ri nе ču­jе, živ bi sе po­jеo. Nе­ćе ču­ti, rе­koh; ni­jе stvar do tе­bе, gu­slе su sе okrе­nu­lе, čе­pr­ka­ju po na­šеm do­bu.

Slobodan Mandić