Vladiku linčovali skojevci u Odžacima

Episkopa bačkog dr Irineja Ćirića, tokom kanonske vizitacije Odžacima 18. avgusta, nakon osvećenja tamošnje kapele, krvnički je pretukla zabludela svetina, dok su paroha, koji pokušao da ga zaštiti, izboli nožem. Rulju su predvodili gorljivi skojevci, nešto ranije pristigli sa svojim porodicama „vlakom bez voznog reda“ iz zabiti južne Srbije. Temeljno su ideološki zatrovani da je vladika bio saradnik okupatora, a propagandisti, koji su ih instruirali, prećutali su da je spasao živote više hiljada njihovih sunarodnika. Godinama se, kao o božjoj kazni, u pola glasa i „da ne čuje zlo“ pričalo da je jednoj od mladih aktivistkinja, naročito agilnoj da se dokaže u harangi, nedugo potom, vršalica otkinula ruku.

Uz Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića jedan od najznačajnijih intelektualaca SPC u 20. veku, uvažavan u teološkim krugovima širom sveta, episkop Irinej je rođen u Sremskim Karlovcima 1884. Nakon osmoletke u rodnom mestu, završio je Novosadsku gimnaziju, diplomirao na Duhovnoj akademiji u Moskvi i Filozofskom fakultetu u Beču, gde je odbranio i doktorat. U manastiru Hopovu zamonašio se 1908, a na Božić ga je za đakona rukopoložio lično poslednji karlovački patrijarh Lukijan Bogdanović. Već naredne godine postaje docent Karlovačke bogoslovije za Stari zavet s arheologijom i jevrejski jezik, neko vreme predavao je i liturgiku, a potom, na osnovu naučnih radova, izabran za vanrednog i redovnog profesora. Imao je samo 35 godina kada je 1919. hirotonisan za episkopa timočkog i bio ubedljivo najmlađi član već vremešnog Svetog arhijerejskog sabora. Tom eparhijom upravljao je dve godine, kad je, po svojoj želji, prešao u Bačku i preuzeo njen vladičanski tron. Svestrano darovit, neumorno se bavio naukom, još od mladosti poezijom, slikarstvom i poučnom beletristikom, a dugo je izučavao i crkveno pojanje – ne samo ovdašnje već i vizantijsko, rusko i rumunsko. Prevodio je s jevrejskog, latinskog, grčkog, francuskog, ruskog, nemačkog i mađarskog. U novosadskom Vladičanskom dvoru sačuvano je monumentalno raspeće, delo dr Irinej Ćirića. Pomalo naivno, svojom svedenošću ono asocira na veličanstvena ostvarenja vizantijske ikonografije.

Golgota u celom svetu uvaženog teologa (po pozivu je predavao, između ostalog, u Parizu, Edinburgu, Bernu, Sofiji, Stokholmu, Londonu i Glazgovu, a u Svetskom savezu za međunarodno prijateljstvo pomoću crkava – današnji Ekumenski savet – bio je biran za predsednika Upravnog odbora), počela je odmah nakon okupacije Jugoslavije. Po položaju, mada niko nije tražio njegov pristanak, imenovan je za člana Gornjeg doma parlamenta hortijevske Mađarske. Nakon rata zamerano mu je i držanju tokom Racije u januaru 1942, kad je u južnoj Bačkoj stradalo više od 4.500 Srba i Jevreja. Međutim, general Ferenc Feketehalmi Cajdner, koji je komandovao zločinačkom operacijom, na saslušanju 1945, opisujući pripreme za pogrom objasnio je: „Nameravao sam da jednom proklamacijom stvorim jaz između partizana i ostalog srpskog stanovništva, pa hteo da pridobijem pomoć episkopa Ćirića, ali je on odbio da je potpiše.“

Očajni vladika, verujući da tako može poštedeti srpski živalj daljeg stradanja, obznanio je 22. januara svoj proglas (za javnost delimično cenzurisan) i pozvao vernike na mir, ali ga je potonji narodni heroj Svetozar Marković Toza, u partijskom glasilu „Slobodna Vojvodina“ proglasio izdajnikom i pretio da će nakon oslobođenja odgovarati.

Teškom, često ponižavajućom diplomatijom i molbama, uspeo je da iz mađarskog koncentracionog logora Šarvar izbavi oko 2.800 dece i 180 majki s bebama pa ih razmesti po domovima svojih eparhijana, dok je u Novom Sadu osnovao bolnica za lečenje nesrećnih mališana, koji su u surovim uslovima života obolela od tuberkuloze. Kasnije je uspevao da spasava i odrasle zatvorenika.

No, umesto zahvalnosti, nova, revolucionarna vlast je temeljno pripremala sudski proces na kojem bi ga optužila za kolaboraciju, ali nije mogla naći valjane dokaze. Episkopu je 17 meseci bilo zabranjeno da napušta Vladičanski dvor, gde je mogao samo da nemoćno gleda kako „oslobodioci“ bezobzirno otimaju vredne predmete, nameštaj i tepihe. Osioni primitivci u kožnim mantilima povremeno su se zabavljali simulirajući pogubljenje ostarelog i namučenog episkopa. Iz kreveta su ga vodili u dvorište reprezentativnog zdanja, čitali mu tobožnju smrtnu presudu, koja se, umesto rafalom, završavala bahatim smehom tamničara. Iz kućnog pritvora izašao je tek na Uskrs, 13. marta 1946.

Nakon svih ratnih i poratnih stresova – nikad se nije oporavio od prebijanja u Odžacima – teško oboleo, pao je u postelju, preminuo 1955. i sahranjen u kripti Saborne crkve.

Srđan Ercegan

Miško Lazović

Zločinom dirigovano iz Beograda

Ni u privatnim razgovorima, pa ni kad su već bili penzionisani, niko od posleratnih vojvođanskih rukovodilaca nije se pozivao na „zasluge“ za to zlodelo. Svi su tvrdili da je direktiva morala doći iz Beograda. Znalo se da Izvršni komitet Centralnog komiteta Srbije odlučuje ko će bi meta Ozne, ali je partijsko rukovodstvo takođe znalo da, dok je na njenom čelu Slobodan Penezić Krcun, naredba o napadu na vladiku neće biti izvršena.

Mada žestoki revolucionar, ostao je odan tradiciji svoga naroda pa se po partijskim kuloarima pričalo da previše voli da „srbuje“. Međutim, čim je Krcun imenovan za republičkog ministra unutrašnjih poslova, indikatvno je što je egzekucija nad prelatom, uvaženim ne samo među vernicima, izvedena samo petnaestak dana nakon što prvi čovek Udbe postao Milorad Milatović. Ko zna da li je hteo „spektakularnom“ akcijom odmah pokazati nadređenima kako je dorastao poverenom mu poslu.