Analize urađene, ali dokaza nema

u postupku uvoza i službene kontrole dovodi do učestalih i nepotrebnih analiza, koje za posledicu imaju zastoj robe na granicama i, posledično, skuplji proizvod za potrošače. Takođe, tim načinom se ne povećava stepen bezbednosti proizvoda jer se kontroliše roba besprekorne istorije i s vrlo niskim rizikom, koja je već ispitana u akreditovanim laboratorijama u EU.

Privreda svakodnevno, mada ne javno (zbog straha od odmazde pojedinaca), ukazuje na proizvoljno i neujednačeno postupanje inspekcija. Iako se od primene Zakona o inspekcijskom nadzoru počevši od aprila 2016. očekuje mnogo u pogledu bolje koordinacije i uvođenja pravila, i dalje ostaje veliki broj nedorečenosti u sektorskim propisima zbog kojih će pojedini inspektori nastaviti da tendenciozno tumače propise, što znači da će uzimati uzorke kad i koliko god hoće (iz svakog kamiona po karton  viskija, da ilustrujemo primerom). 



Bezbednost i ispravnost hrane su prioritet, ali ukoliko znamo da pojedine kompanije za više od deset godina nikada nisu dobile negativan rezultat analize i da njihove pošiljke uvek prate uverenja o zdravstvenoj ispravnosti izdata u državama EU, postavlja se pitanje da li je dosadašnje postupanje inspekcija opravdano i ko od toga ima koristi.



Više propisa reguliše tu oblast – tako npr. Zakon o zdravstvenoj ispravnosti predmeta u opštoj upotrebi propisuje da kompanije snose troškove laboratorijskog ispitivanja, dok Zakon o bezbednosti hrane predviđa da troškove refundira država ukoliko se uzorak pokaže kao ispravan. Međutim, u praksi kompanije uvek plaćaju troškove analize jer u buyetu novca za te namene nikad nema dovoljno, a po tvrdnjama privrednika, oni i ne pokušavaju da traže refundaciju jer se plaše da će dospeti na nezvaničnu crnu listu inspektora i rizikovati dodatni zastoj pri uvozu hrane. Dakle, što više uzoraka – veći su troškovi preduzeća, bez obzira na rezultat analize, a s druge strane, veći je prihod privatnih laboratorija koje rade ispitivanje.



Simptomatično je da laboratorije, kada izdaju rešenje o ispravnosti hrane, ne prilažu dokument o sprovedenoj analizi i nalazima, pa se postavlja pitanje da li je analiza uopšte i urađena, što dodatno ugrožava i interese potrošača. Uočena je i praksa da pojedini inspektori šalju uzorke uvek u istu laboratoriju te NALED poziva nadležne da ispitaju motivaciju i opravdanost takvog postupanja.



– Iako je trošak analiza značajan, on nije najveći problem za privredu već su to operativni troškovi koji nastaju zbog čekanja robe na granici danima i nedeljama – kaže magistar kvaliteta i bezbednosti hrane Dragan Pušara. – To onemogućava nastavak proizvodnje i uvećava troškove usled potrebe povećavanja zaliha. Sve to u finalu dovodi do skupljeg proizvoda, čiji stepen bezbednosti zbog takve kontrole nije povećan.



Za kontrolu uvoza hrane zadužene su Sanitarna, Granična Fitosanitarna, Poljoprivredna i Veterinarska inspekcija. Rešenje za problem NALED je dao u „Sivoj knjizi 8“, gde predlaže da inspekcije uvaže uverenja o ispravnosti hrane laboratorija iz EU, a na osnovu važećih sporazuma Srbije s EU, ili da definišu učestalost i postupak uzimanja uzoraka posebnim pravilnicima koji bi pre svega uzeli u obzir analizu rizika za pojedine vrste hrane.



D. Urošević

 

Godinama usvajaju podzakonske akte



Zakon o bezbednosti hrane stupio je na snagu u junu 2009. i predviđao je donošenje 42 podzakonska akta koji bi preciznije uredili obeležavanje, ispravnost i prometovanje hrane. Međutim, 16 akata ni do danas nije usvojeno i na njih se čeka duže od 1.700 dana, pokazuje NALED-ov „Barometar propisa“. Među tih 16 akata je i pravilnik o procedurama i rokovima za postupanje inspekcija.