Bukagije ne koče dobar biznis

u nekom od objekata Uprave za izvršavanje kaznenih sankcija republičkog Ministarstva pravde, povede se i priča o sudbini njihovih poslovnih imperija. U okviru ovih futurističkih nedoumica, najzabrinutiji su, po pravilu, zaposlenici utamničenih srpskih biznismena, kojima neretko ionako slabo plaćen rad kod optuženog za kakvu zakonsku nepodopštinu predstavlja jedini izvor egzistencije.

Prema dosadašnjim iskustvima, jedino pravilo jeste – da pravila nema. Sve zavisi, tvrde upućeni, od toga na kakvim je osnovama bilo postavljeno poslovanje biznismena -uznika, odnosno koliko se i sam, ma koliko bio (ne)stručan, petljao u rad svojih firmi, odnosno da li je popuštao sujeti, pa pored nesumnjivog potpunog ili većinskog vlasništva sebe proizvodio i u direktora, odnosno odgovorno lice pravnog subjekta koji poseduje. Kao najeklatantniji primer slučaja u kome nesumnjivi vlasnik nije podlegao čarima sujete najčešće se navodi primer ujedno i najuspešnijeg srpskog poslovnog mogula – Miroslava Miškovića.



Kako izvori “Dnevnika” iz imperije Mišković tvrde, svojevrsna “uzbuna” izazvana senzacionalnom vešću o privođenju i određivanju pritvora za vlasnika najveće srpske kompanije (i njegovog sina) bila je svega nekoliko dana povod za veću nervozu među radnicima brojnih Miškovićevih firmi.– Tokom nekoliko dana po gazdinom privođenju održavani su sastanci u svim ćerkama firmama “Delte”, počev od top-menaymenta, preko srednjeg ešalona do svih zaposlenih, izvršilaca – priseća se ne tako davnih dana jedan od viših menayera jedne od najmoćnijih Miškovićevih firmi, “Delta agrara”.



Opšti stav je bio, pojašnjava naš sagovornik, “ništa se nije promenilo, radimo kao da je sve u redu”. I mada je, kaže, u početku bilo problema sa dobavljačima, kupcima, poslovnim bankama, posle nekoliko sedmica gotovo da se nije ni osetilo da je „big bos” iza rešetaka.

– Ovo se moglo i očekivati, jer, istini za volju, vlasnik firme se nikada ni nije mešao u svakodnevni posao koji vodi top-menayment. Mišković se, zapravo, uplitao samo u strateške poteze koji su vukli ljudi od struke i njegovog poverenja – tvrdi ovaj menayer firme koja, između ostalih, nakon Kostićevog “MK Komerca”, u svom vlasništvu ima najveće posede poljoprivrednog zemljišta u Srbiji (25.000 hektara).



Kao potvrdu njegovih reči, sagovornik koji potpuno očekivano insistira na anonimnosti, navodi i da je nedugo po izlasku iz pritvora u jednom od prestoničkih elitnih hotela napravljen grandiozan prijem za nekoliko stotina “Deltinih” vrhunskih i menayera srednjeg ešalona. Na tom prijemu im se lično Mišković zahvalio za dobro upravljanje firmama tokom njegovog “opravdanog odsustva”.



Ništa dramatičnije po poslovanje vlastite imperije nije proteklo ni privremeno lišavanje slobode srpskog “kralja mesa” Petra Matijevića, osumnjičenog za malverzacije u vezi gradskog građevinskog zemljišta u Novom Sadu. Poslovni rezultati se još uvek sabiraju, ali nezvanično se iz ove firme tvrdi da će biti pozitivni i za godinu  kojoj je vlasnik proveo izvesno vreme iza rešetaka. Ipak, ono najbitnije za preko 1.500 radnika IM “Matijević” i još skoro 1.000 zaposlenih u povezanim preduzećima, egzistencijalna sigurnost, nije dovedena u pitanje.



– Plate nisu senzacionalne, ali su bile redovne i za sve vreme dok je gazda bio u zatvoru – jednoglasni su Matijevićevi radnici, prema čijim rečima skromne zarade firma godinama unazad “pojačava” besplatnom podelom ne tako zanemarljivih količina vlastitih proizvoda, kao i poštovanjem radnog vremena, regresom, redovnom isplatom putnih troškova... rečju, svim onim stvarima koje su u zakonskoj obavezi poslodavca, a na koje je u zemlji Srbiji teško naterati vlasnike privatnih firmi.



Naravno, drugačijih primera, onih u kojima je lišavanje slobode vlasnika srpskih firmi predstavljalo i svojevrsni kraj njihovih poslovnih imperija, znatno je više. Ko se još, recimo, seća BK carstva iz zemlje “opravdano odsutnog” Bogoljuba Karića? Doduše, po pravilu se ionako radilo o najobičnijim mehurima od sapunice, koji su počesto i pre odlaska njihovih vlasnika na smeštaj i ishranu o državnom trošku, bili na ivici poslovnog ambisa.



U svakom slučaju, radnici brojnih preduzeća koje je na talasu neoliberalne mantre o privatizaciji po svaku cenu – pri čemu se kapitalu ali i ispunjavanju potpisom preuzetih obaveza “nije gledalo u zube” – ostali su u koroti od momenta u kome su lisice škljocnule na rukama njihovih dojučerašnjih gazda. Da li treba bolji primer od onog novovekog srpskog spahije Mileta Jerkovića, koji je posle nekog vremena provedenog na “hlađenju u pržunu” stekao status svedoka-saradnika.



Jer, gotovo da nema ni jedne jedine firme koju je kod Agencije za privatizaciju tako štedro izlicitirao bivši kamionyija iz Bačke Topole, a koja i do njegovog, ma koliko kratkotrajnog, utamničenja nije u potpunosti opustošena i ojađena, pa je njegovo hapšenje predstavljalo samo kraj agonije zaposlenih u ovoj kvazi-imperiji. A činjenica je i da je ogroman teret dugova, nelikvidnosti, štrajkova, stečaja i bankrota morio, i to davno pre njihovog lišavanja slobode, i preduzeća u vlasništvu Dragana Đurića, Miroslava Živanova, Miroslava Bogićevića...



U svakom slučaju, dok su u većini slučajeva preduzeća tajkuna osumnjičenih za kršenje zakona ostajala u njihovom vlasništvu, postoje i primeri u kojima su, zahvaljujući novijim zakonskim rešenjima i odlukama nadležnih sudova, utamničeni biznismeni ostajali bez svojih firmi. Tako su bez prava odlučivanja i upravljanja u vlastitoj sumnjivoj “tečevini” danas i takvi kapitalci kao što su Darko Šarić, Zoran Ćopić, Anton Stanaj, pripadnici “Surčinskog klana” ... čijom imovinom do pravosnažne presude raspolaže i stara se o njoj država, odnosno Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom republičkog Ministarstva pravde Republike Srbije.



Milić Miljenović