Dragnić: Čovek mora da traga, voli i bude slobodan

kao i Veberovim kvintetom op. 83 u B-duru, u kojem će im se pridružiti klarinetista Ognjen Popović. Kvartet deluje pet godina, a u svoje najskorije uspehe Jelena Dragnić (prva violina), Vladan Lončar (druga violina), Boris Brezovac (viola) i Aleksandar Latković (violončelo) ubrajaju nastupe u okviru festivala Abu Dabi Klasiks, otvaranje koncertne sezone “Kamerna muzika u pustinji” u kompleksu Kasr Al Sarab u oazi Liva u UAE, prvo gostovanje u Kini u koncertnoj sali u Tjandžinu, koncert u Kulturnom centru Srbije u Parizu, a pripremaju i dva koncerta u turskom gradu Izmiru, sredinom aprila. Inače, upravo u saradnji sa klarinetistom Ognjenom Popovićem, snimili su i svoj prvi kompakt-disk sa delima Betovena i Bramsa...

Jelenu Dragnić, prvu violinu Gudačkog kvarteta BGF, pitali smo uoči nastupa u Somboru koji su osnovni postulati za definisanje repertoara ansambla: lični afiniteti, poriv da se istražuje, želja za drugačijim..? I, s druge strane, koliki uticaj na oblikovanje programa imaju organizatori koncerata?

– Od svega toga po neki element postoji, ali najosnovniji je držanje za ono što je oduvek činilo i zauvek će činiti ono što se zove Gudački kvartet, a to je klasični repertoar u punom svom značenju i to bez kompromisa! A organizatori imaju puno profesionalno poverenje da ćemo prema prilici uvek izabrati adekvatan program.

* Pravite li razliku u pripremi kada je na repertoaru savremeno delo u odnosu na Mocarta ili Betovena? Opterećujete li vas, recimo, to što je neka kompozicija koju pripremate već doživela hiljade izvođenja i nalazi se na mnogim izdanjima?

– Kroz sve partiture koje izvodimo tražimo svoj jedinstveni izraz, koji sada već biva prepoznatljiv, tako nam kaže publika. A činjenica da je neko delo izvedeno ili snimljeno puno puta je izazov i dodatna inspiracija, koja nas učvršćuje u želji i ideji da budemo svoji i da kroz delo izrazimo sebe.

* Da li su i u kojoj meri obaveze koje imate u BGF ograničavajući faktor za delovanje vašeg kamernog ansambla?

– Ograničavajuće je samo u fizičkom smislu. Ponekad nemamo dovoljno vremena za sve što bi želeli da postignemo u toku jednog dana. Svi ostali uticaji ili bolje rečeno utisci koje stičemo u stalnom kontaktu sa vrhunskim umetnicima, pretvaraju se u nekakvo dodatno uvo nekog starog prijatelja koji sve što odsviramo pomno sluša sa strane.

* Ima li i u današnjem orkestarskom muziciranju prostora za improvizaciju, „poigravanja” unutar partiture..? I koliku sebi slobodu u tom smislu dozvoljavate kao Gudački kvartet BGF?

– Sa ozbiljnim stvarima se ne valja poigravati!J Šalu na stranu, uvek se trudimo da proniknemo u tajne originala, a kada nazremo šta tamo sve ima, onda nam se taj prostor i ne napušta. Tamo je sva sloboda i neograničen prostor za igru! U poređenju sa tim svaka improvizacija deluje kao nešto što tu igru ometa.

* Ako je realnost takva da se sve manje i manje izdvaja za kulturu, ima li mladi umetnik sa ovih prostora drugu perspektivu do da u nekom trenutku „spakuje pinkle” i uputi se preko granice?

– Svakako ima! Baš čitam paralelno neke knjige, pisma Betovena, pisma Mocarta i pisma Van Goga i uviđam da realnost i vremena nikada nisu bila dobra za kulturu ma na kom prostoru. Ali mi se čini i da su ljudi bili drugačijeg kova. Snažniji, kvalitetniji, izdržljiviji, istrajniji. Da se kazaljka koja meri vreme nije nalazila na sred “nosa” pomenutih. Nažalost, izgleda da se takve generacije više ne “proizvode”. Postali smo slabi, opterećeni instant rešenjima i zadovoljstvima, a to nikako nije put umetnika. Skloniti se nekome sa puta je uzvišeno, a skloniti se sam sa svog puta, zbog osećaja nemoći sadašnjeg trenutka u realnosti nikako nije dobro, a kada pričamo o pravoj umetnosti nije ni moguće. Pogotovo ako pričamo u kontekstu vremena kao večnosti, a ne vremenu kao - odmah i sada. Mi koji smo već “pakovali pinkle” i proveli izvesno vreme u inostranstvu školujući se i radeći, najsrećniji smo kada se uputimo preko “granice partitura” u naš svet, svet umetnosti, svet muzike. Iza tih granica su ljubav i sloboda pravilo, a ja tragam za takvom realnošću. Čovek mora da traga, da voli i bude slobodan! To je prava perspektiva i realnost bez barkoda.

Miroslav Stajić

Sedam dana Somusa

Somborske muzičke svečanosti sutra se nastavljaju koncertom belgijske pijanistkinje poljskog porekla Joane Trećak, da bi utorak bio posvećen stvaralaštvu kompozitorke Isidore Žebeljan. U sredu nasupa orkestar Kamerata akademika pod upravom Aleksandra Kojića kojem će se kao solisti pridružiti pijanisti Ratimir Martinović, Mihajlo Zurković i Lidija i Sanja Bizjak, dok je sledeće veče rezervisano za duo Aleksandar Tasić (klarinet) i Zoran Krajišnik (gitara). Poslednja dva dana festivala obeležiće koncert čuvenog klavirskog pedagoga Žaka Ruvijea, te nastup džea pijaniste Bojana Zulfikarpašića, kome će se na sceni somborskog Narodnog pozorišta pridružiti i francuski saksofonista Žulijen Loru.