INTERVJU Jasmina Ninkov, v.d. direktorka NBS: Biti pisac

Glavni lik je kreacija, sam čin stvaranja umetničkog dela. Knjigu, koju je objavila Biblioteka grada Beograda pre godinu dana i u kojoj su 23 pisca/spisateljica odgovaralo na ista pitanja: o svom daru, vremenu i mestu stvaranja, ritualima tokom pisanja, najdražim svojim objavljenim delima i drugo, zajednički su osmislile njene autorke, Isidora Injac i naša sagovornica Jasmina Ninkov, u vreme objavljivanja knjige dugogodišnja direktorka Biblioteke grada Beograda, a od prošle godine i v. d. direktora Narodne biblioteke Srbije. 

Jasmina Ninkov je istaknuti srpski i međunarodni stručnjak u oblasti bibliotečko-informacione delatnosti i rukovodilac je velikog broja domaćih bibliotečkih projekata, kao i aktivna učesnica međunarodnih projekata Evropske unije u oblasti digitalizacije kulturne baštine i korišćenja novih tehnologija u posredovanju kulturnih sadržaja. Upravo je Biblioteka grada Beograda na čijem je čelu bila punih 16 godina učinila mnogo na približavanju pisaca i njihovih dela čitalačkoj publici na inovativne i zanimljive načine objavljivanjem zbornika o njima, uređivanjem multimedijalnih izložbi o njima, a sa tom misijom je nastala i ova knjiga koja je pred čitaocima. Kako bismo drugačije saznali da je naš akademik Goran Petrović voleo da na svom radnom stolu drži sitnice poput fosila puža starog nekoliko miliona godina i komadić ćilibara “u okamenjenoj smoli zastao delić sunca” i da im povremeno menja mesta, a da Vesna Goldsvorti voli da obilazi starinske londonske papirnice gde možete da gledate kako seku i šiju tabake hartije, a da su “njihove sveske lepše od reči koje se u njih mogu zapisati”.

Otkrili ste nam mnogo toga o piscima koji su kreatori novih univerzuma koje daruju čitaocima. Kako je ovaj projekat ponikao upravo u Biblioteci grada Beograda?

- Biblioteke su prirodno masto za promociju pisaca, one su kao neka neutralna tela ili organizacije. Mislim da su upravo biblioteke najbolji ambasadori nacionalne književnosti, u ovom slučaju, naše, srpske književnosti. Mi smo tokom vremena u Biblioteci grada Beograda okupili veliki broj saradnika, ljude koji su učestvovali u našim programima i akcijama i s vremenom smo se zbližili. Tako se i rodila ova ideja da široj javnosti prikažemo njihove stvaralačke činove. Kako sam ja završila novinarstvo na političkim naukama, meni je intervju oduvek bio omiljeni žanr. Mogu reći i da sam upisala taj fakultet imajući u vidu Orijanu Falači i njene tada čuvene intervjue sa vodećim svetskim političarima. Ona je bila prva koja je postigla svetsku slavu i zbog mogućnosti da dođe do nekih ljudi i verovatno ima najveću kolekciju intervju sa ljudima koji su tada vladali svetom. Za mene je, dakle, intervju oduvek bio nešto najvažnije kako čovek može da predstavine samo te ličnosti koje intervjuiše, već i da “uđe” iza svega toga  i da dođe do nekih suštinskih stvari koje te ljude određuje. Zato se u ovoj knjizi prvenstveno radi o intervjuima sa spisateljicama i piscima, a svi oni su dobili ista pitanja. Naravno, odgovori su apsolutno različiti i književni su, u čemu i jeste magija onoga što su izrekli o sebi i svom stvaralačkom činu. Njihovi odgovori su sami po sebi nova književnost.

Fotografije u ovoj knjizi, takođe, iznenađuju. Prisnost je nešto što se odmah oseti dok ih gledate, ponekad se čini kao da ste u istom prostoru sa pisem ili spisateljicom, zar ne?

- Danima smo se bavili izborom fotografija, bilo je jako teško izabrati jer ih je bilo mnogo, a izuzetno dobrih, sve su bile odraz karaktera ličnosti. Zaista je fotografija jednako važna u ovoj knjizi. Urednik fotografije je Željko Jovanović, koji je, uz Živorada Kuzmanovića i samo poneke iz privatnih arhiva intervjuisanih, autor većine njih u knjizi. Jovanović je i kao dugogodišnji urednik fotografije u listu “Politika” ostavio, a i dalje radi, jedan ogroman korpus fotografija naših savremenika. Uvek je sledio tu ideju novinskog, intimističkog pristupa ličnosti koju fotografiše. Fotografije su izuzetno povezane sa tekstom, a sami portreti su veoma direktni. Kada listam knjigu i naiđem na pisca ili spisateljicu koje i lično poznajem, zaista su na ovim fotografijama ono što oni zaista jesu, to je taj izraz lica koji baš daje samu suštinu njihovog bića. Za mene je to najveća vrednost knjige, kada se već na prvi pogled vidi to bogatstvo različitosti među stvaraocima.

Knjiga pisce i spisateljice prikazuje na ujednačen način, od naslovne strane koja je svedena i niko se ne ističe posebno, do same zastupljenosti u knjizi. Ipak, da li biste za ovu priliku, nekog izdvojili, za koga vam je posebno drago što je zastupljen? 

- Na primer, izdvojiću dvojicu pisaca za koje mislim da je izuzetno znajačno što ih imamo u knjizi. Fotografije Gorana Petrovića, nastale neposredno pre nego što je, nažalost, preminuo… ali, one ga prikazuju u njegovom ambijentu, tamo gde je on najviše on, a portreti izražavaju njegovu mirnoću i blagost. Nekako, on sada večno ostaje tu, da ga takvog pamtimo. Takođe, David Albahari je već bio u bolnici, profesor Mihajlo Pantić nas je obavestio da je David baš jako bolestan, a mi od Davida dobijamo mejl sa odgovorima na naša pitanja. Iz bolnice je odgovorio, želeo je da bude u ovoj knjizi, svideo mu se naš projekat i to je zaista dirljivo. Albaharijeve fotografije koje su objavljene u knjizi su one koje je ranije s njim uradio Željko Jovanović, te je sada napravio njihov izbor iz privatne arhive.

Dug je bio i sam procest stvaranja ove knjige, razgovori su vođeni tokom dve godine.

- Trebalo je kontaktirati sve njih, trebalo je razgovarati s njima, da se urade fotografije a nakon toga da se ta čitava građa ujednači i u smislu da odgovori budu relativno iste dužine… Nisu se svi pisci raspričali, nisu se svi ni fotografisanju dovoljno otvorili… sve se to vidi u knjizi, ima i prazna stolica… A zatim, nakon svog uredničkog rada, mi smo odlučili da knjiga bude i trojezična što je još produžilo period njenog izlaska iz štampe. 

Svakako je za našu književnost veoma značajno i to što je ona na srskom, engleskom i francuskom…

- Naravno, tako dobija još jednu izuzetnu vrednost jer predstavlja naše pisce i njihova dela na najdirektniji način. Svakako smo upravo i prevodima, da oni budu najkvalitetniji mogući, posvetili dosta vremena. Namerno nismo stavljale biografije i bibliografije pisaca i spisateljica, u današnje vreme svako može veoma brzo da dođe na internetu do svih informacija o njima koje ih zanimaju. Ali, ono što oni sami o sebi kažu i kako vide i sprovode svoj stvaralački čin, to govore jedino u ovoj knjizi. Tako smo i dobili knjigu koja na veoma neposredan način otkriva ono ko su oni zapravo, kako stvaraju, kako izgleda taj proces kreativnosti, na kraju krajeva, kako se dolazi do dela koja mi kasnije čitamo.

Gordana Nonin