Prva horna Srpskog narodnog pozorišta Jelena Skendžić

To je orkestarski, kamerni, ali i solistički instrument. Interesantno je da na listi najpoznatijih hornista u svetu, među kojima su Jan Vaclav Stih, čije je umeće inspirisalo Betovena da napiše Sonate za hornu i klavir s kraja 18. veka i Viliam Ver Meulen, prvi rog Simfonijskog orkestra u Hjustonu i profesora na Univerzitetu Rajs, nema nijedne dame. Sasvim dovoljan razlog da prvu hornistkinju orkestra opere SNP-a u Novom

Sadu i treću hornu Beogradske filharmonije Jelenu Skendžić označimo kao ishodište priči u koordinatama zanimanja koja su samo na prvi pogled predodređena muškoj populaciji. Specijalizirala je klasičan koncert u muzici za hornu, pritom je majka dvoje dece, ćerke Hane i sina Jakova i omiljena je komšinica u delu naselja Detelinara, gde sa komšilukom popodnevnu kafu ispija i svakodnevicu izvan sveta muzike prepreda. Možda je opredeljenje za “krivu trubu” nastalo igrom slučaja u mlađim danima, ali je taj izbor bio odskočna daska da danas bude u vrhu onih koji su savladali melodičnost tog moćnog instrumenta.

- Od malena vežbam hornu, moja majka je u to vreme radila u osnovnoj školi u Rumenki i odlazeći tamo, upoznala sam njihovu nastavnicu muzičkog, koja je predložila da me upiše u Muzičku školu – priča Jelena Skendžić. - Tada sam želela da sviram flautu i nakon prijemnog ispita naravno da nije bilo mesta za taj instrument. Prvo mi je ponuđena harmonika, koju sam uspela vešto da eskiviram, da bi kasnije moj tadašnji profesor Dubravko Marković predložio da sviram trubu ili hornu. Bila sam mala i nisam mnogo poznavala nijedan ponuđeni instrument, mislila sam da je truba “tuba” i nikako to nisam želela da sviram, dok mi je horna zvučala primamljivije, te sam pristala. Kada sam videla šta sam u stvari izabrala, nisam bila oduševljena i niti puno zainteresovana, te mi je prvo polugodištie prošlo u bezvoljnosti da se uopšte prepustim toj limenoj stvari. Horna je prilično bučna i ako se ozbiljno ne pristupi savladavanju tehnike sviranja, ona uopšte ne zvuči milozvučno. Zatim me je otac postavio ispred sebe i rekao mi da odlučim: ili ću odustati ili ću vežbati i ozbiljno pristupiti sviranju, jer ne mogu da slušaju više te užasne zvuke. Opcija odustajanja za mene nije postojalala čak ni tada, te sam za zimski raspust sedela i svakodnevno vežbala, sve dok nisam nadoknadila izgubljeno.

Članica mnogobrojnih orkestara

Jelena Skendžić je od 1994. godine honorarni član Simfonijskog orkestra Akademije umetnosti u Novom Sadu, a sarađuje sa Novosadskom i Subotičkom filharmonijom. Na poziv Muzičke omladine Vojvodine svira prvu hornu u Vojvođanskoj omladinskoj filharmoniji u njenom XIV radnom periodu. Učestvuje u X i XI radnom periodu Orkestarskog kampa “Jeunesse” u Salcburgu, kao i u nekoliko radnih perioda kamernog orkestra “Camerata Academica”. Stalni je učesnik kursa za horniste u Bekešu u Mađarskoj.

Hornu je učila od desete godine i upisala OMŠ “Josip Slavenski” u klasi profesora Dubravka Markovića, zatim SMŠ “Isidor Bajić” u klasi profesora Jelene Jeremić, a studije završava na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Ferenca Tarjanija 2004. godine. Dok je bila na trećoj i četvrtoj godini studija radila je kao demonstrator u klasi horne profesora Ferenca Tarjanija.

- Sa 12 godina mi je predstavljena opcija profesionalnog muzičara, što mi se mnogo dopalo, a ubrzo sam i odsvirala svoj prvi solistički koncert, 1990. godine u Beogradu, Aranđelovcu, Somboru, Rumi, Apatinu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu – priseća se Jelena. - Kada sam upisala Srednju muzičku školu, u to vreme je horna bila deficitaran instrument, te sam vrlo rano počela da radim u profesionalnim orkestrima, a prvi angažman sam imala sa 15 godina, u tadašnjoj Novosadskoj filharmoniji. Od trećeg razreda srednje škole počinjem da sarađujem sa Akademijom umetnosti i radim u njihovim projektima orkestra, a kasnije postajem i student na Akademiji, 1996. godine. U međuvremenu sam se i zaposlila u orkestru opere Srpskog narodnog pozorišta, gde radim i danas, već pune 22 godine.

Nizali su se solistički koncerti, a peti joj je bio ujedno i poslednji tog tipa  2004. godine u Novom Sadu, kada je na putu bila ćerka Hana.

-Profesionalni muzičar je isto što i profesionalni sportista, konstantno moraš biti u treningu – iskrena je naša sagovornica. - Postoji izreka: “Ako ne vežbaš jedan dan, znaš ti, ako ne vežbaš dva dana, znaju i tvoje kolege, a ako ne vežbaš tri dana, zna i publika”, pa tako je i kod nas. Horna i jeste takav instrument koji traži konstantno vežbanje i ko misli da tu treba neka ekstremna snaga, greši. Bitna je tehnika koja mora biti savladana vrlo detaljno i pedantno. Zato je početak učenja vrlo važan. Sa našim profesorom smo vežbali tehnike disanja, aikido, izdržaj daha pod nagibom, trbušnjake....  Nismo radili samo pojedinačno, već smo mnogo svirali kamernu muziku, kao orkestar. Učili smo da sviramo zajedno. Sve su to stvari koje grade profesionalnog muzičara. I nije uvek talent primaran, nekada je to i uporan rad, što se pokazalo i u mom slučaju. Nisam bila neki veliki talent u početku, ali sam bila neverovatno uporna, radna i istrajna u svojoj nameri da savladam taj instrument i verujem da sam dobrim delom zato stigla dovde. Jako je važno da kao muzičar sistematično pristupaš svemu, odnosno da ne radiš samo na jednoj stvari već i da brineš da si virtuoz, da imaš lep ton, da si dobar kao kamerni muzičar, ali i u orkestrru, i kao solista... Jednostavno da imaš širinu.

Hornistkinji Jeleni Skendžić je vremenom trebao novi izazov, pošto joj u profesionalnom radu nedostaje da se malo ozbiljnije posveti i simfonijskoj muzici, te hrabro odlučuje da pored dvoje dece, od kojih je sin dete sa posebnim potrebama, izađe na audiciju za prvu hornu Beogradske filharmonije. To i čini pre šest godina prvi put, ali ne prolazi. Neuspeh je nije sprečio da bude uporna u svojoj nameri i želji da svira u simfonijskom orkestru. Nakon godinu dana vežbanja, drugi put se prijavljuje na audiciju i tada dobija mesto treće horne, te poslednje četiri godine profesionalno se usavšava i na tom polju.

- I pored brojnih obaveza, uspevam da odvojim vreme da vežbam, ćerka je sada velika, a dečak je pokriven školom i ima svoje terapeute koji ga i čuvaju, te tada uspem da ukradem neko vreme za sebe – kaže naša sagovornica. - Dešavalo se da moram i noću da vežbam, uz poseban aparat koji utišava zvuk. Bukvalno legnem i odspavam, probudim se u toku noći da odvežbam nešto što mi treba za sutra i odsviram koncert najbolje što mogu. Organizacija u svemu mora da postoji, a ako nešto dovoljno jako želiš, ne smeš dozvoliti da te strah proguta. Vera u sebe i upornost su od vitalnog značaja da čovek dosegne zvezde.

Ivana Bakmaz