Kolundžija: Problem je naše brdo puno blaga, treba samo kopati

Potom je postalo jasno da će ljudi koji ne izlaze iz kuća rado čitati, ali da neće ići u knjižare kao ranije. I sada smo stalno između ta dva pola: raste nam prodaja preko interneta, ali opada u knjižarama. Kad se na to doda izostanak Sajma knjiga koji je izdavačimo bio nešto kao 13-ta plata, onda je jasno da je nužan velik dnevni napor za opstanak na tržištu – kazuje Zoran Kolundžija, prvi čovek ugledne izdavačke novosadske kuće „Prometej“. – Ali, ništa to nije nepoznato; i ranije sam se susretao sa kolebanjem drugih koji su govorili: teško je, nemoj baš sad to počinjati... A moj odgovor je bio: A kada onda? Neću imati boljih godina od ovih! Stalno je ovde teško, raspad zemlje, posledice ratovanja, hiperinflacija, bombardovanje, svetska kriza, promena društvenog sistema, promene državnih granica... Moje je geslo: problem je naše brdo puno blaga, treba samo kopati! E, sad, imamo one kojima nije teško da kopaju, a ima onih drugih koji ne samo da ne vole da kopaju, nego stižu i da zavide i da ogovaraju, da se pitaju: kako ovaj to uspeva... Tu dođe moje drugo geslo, preuzeto od Vuka Karadžića: adite i pjevajte jednako, to je najbolji način blagorodno se osvetiti neprijateljima!

Pa, onda, kako ste završili prethodnu i počeli ovu godinu?

- Godinu smo završili sa dve meni veoma drage knjige: „Dnevnik Lenke Dunđerske“ koji je izmaštala Slavica Garonja i velika knjiga o Arčibaldu Rajsu „Vojnik istine i pravde“. Tokom januara smo imali tradicionalnu svečanost sa uručenjem Nagrade „Dejan Medaković“, (laureat Dejan Vukićević) i promovisali smo pre nekoliko dana sveobuhvatno delo Luke Mičete „Nemanjići - biografija. Rekao bih, lep završetak jedne i početak druge godine...

Kada se kaže „Prometej“, u izdavaštvu, koja to značenja zapravo nosi?

- Često čujem druge da kažu da smo mi mejnstrim, a ja to uopšte ne primećujem, radimo najbolje što možemo... Poslednje dve decenija pokazuju da smo zapaženi po izdavanju knjiga koje neguju jezičku kulturu, tu su veliki rečnici koji su baš pravi, ozbiljni izdavački poduhvati - čak smo, pre nekoliko meseci,  objavili smo prvi „Sanskt.srpski rečnik“ - a svake godine objavimo nekoliko knjiga u ediciji popularna lingvistika „Kako se kaže- zašto se kaže“, do, evo, pre dva meseca „Pišete li za medije“ našeg Novosađanina Radomira Dabetića...

Druga naša prepoznatljivost su knjige koje ukazuju na događaje i ličnosti s početka prošlog veka. Tako u našoj biblioteci „Srbija  1914-1918“ imamo već više od 80 naslova. Donosimo tekstve iz tog starog perioda, ali imamo i veoma razvijenu saradnju sa savremenim istoričarima iz zemlje i iz inostarnstva. Posebno mi imponuje saradnja sa nizom savemenih austrijskih istoričara. Osim ovih knjiga imamo meni dragu biblioteku „Prečanski Srbi do sloma Austro-ugarske, negujemo je zajedno sa Radio-televizijom Vojvodine, kojom podsećamo na dugu i divovsku borbu naših predaka za jezik, prosvetu, veru, položaj u carevini koja ih nije milovala.

Radite tri decenije: na šta ste najviše ponosni kao izdavač?

- Verovatno da je broj ukupno objavljenih naslova trenutno između 3.100 i 3.200. Na početku je bilo mnogo pravaca u kojima smo išli kao izdavač, na primer veoma lepa i bogata serija knjiga iz dramskih umetnosti (film, pozorište) ali smo se polako od toga udaljili. Uvek je bilo hrabrih poduhvata sa knjigama koje su ili čista istorija umetnosti ili smeša publicistike, nauke, odlične fotografije (HILANDAR, SREDNJOVEKOVNI MANASTIRI SRBIJE, IME I PREZIME NOVI SAD, METOHIJA...) ... Naš rad obogatili su ogromno Dejan Medaković, Miroslav Antić, Duško Trifunović, Jelka i Draško Ređep, Aleksandar Tišma, Živojin Pavlović, Boro Drašković, Đorđe Kadijević... Sa Medakovićem imamo čak 38 puta katalogzirane knjige! Naš je najveći uspeh prezentiranje Medakovićevih „Srba u Beču“ na nemačkom jeziku u samom Beču pre 20 godina! Uspeh su i veliki rečnici gde možete računati na državnu pomoć samo u jednoj godini, a projekat je višegodišnji. Stekli smo poverenje mnogo ljudi, imali na hiljade pretplatnika...

Za razliku od većine komercijalnih izdavača ne pružamo ruke ka stranim hitovima i izvikanim knjigama. I kad prevodimo, kao što to radi moja ćerka Korana, biramo na promišljeniji i suptilniji način. U prošloj godini objavili smo u jednoj knjizi sve Handkeove eseje o Jugoslaviji i Srbiji, a potom i pet malih knjiga o njegovim putovanjima po Srbiji u teškim godinama.

Kako bi strancu ukratko opisali izdavaštvo i čitanje knjiga u Srbiji danas?

- Kao neku vrstu čuda. Izdavaštvo je, moguće je, najvitalniji deo privrede Srbije. Produkcija je veća i kvalitetnija i finansijski pristupačnija čitaocima nego u bilo kojoj bivšoj republici Jugoslavije. Knjižare su modernije nego u mnogim zapadnim zemljama. Nema sumnja da se pročita više knjiga nego pre, a glavni je problem u pitanju: šta se stvarno čita? Sve što su bili roto-romani, krimići i ljubići na kioscima pretopilo se u naoko prave knjige sa koricama dizjniranim kao i knjige Ive Andrića i čitaoci misle na osnovu korica da je i druga slična knjiga kvalitet – a nije...

Novi Sad i Beograd u izdavaštvu, možemo li da ih poredimo?

- Mi o tome na razmišljamo,  znamo da smo srazmerno gledano, bolji od Beograda. Ovde su Pravoslavna reč, Akademska knjiga, Psihopolis, Knjižarnica Zorana Stojanovića, Matica srpska, Solaris, Kulturni centar

Novog Sada, Agora... Problem je knjižarska mreža koja je u rukama beogradskih izdavača i u prevelikim rabatima. Grad Novi Sad promišljeno podržava kulturu uopšte, te i izdavače i pomaže nam da u svom profilu imamo uvek i nešto prepoznatljivo, novosadsko.

A kako se snalaze izdavači?

- Svima koji nisu Vulkan ili Laguna, izdavači koji imaju svoje knjižarske lance, veoma je teško na knjižarskom tržištu. Krajem godine više izdavača u Beogradu je otvorilo sopstvene knjižare, očito pokušavaju da spasu deo uloženog novca, odnosno da brže dođu do prihoda. Kako će dalje ići teško je zaključiti u trenutnim okolnostima.

Internet je, neporecivo, sve važniji i vredi se baviti njime više no novim izdanjima. Za onoga ko je u ovoj sferi maštovit, dovitljiv, profesionalan, dobro obučen – postaje nebitna knjižara u glavnoj ulici Beograda ili Novog Sada, on sam može da stvori više knjižara na atraktivnim lokacijama...

Upravo kopamo po tom brdu!

Đorđe Pisarev