RENATA KAROLA GATIKA, REDITELJKA "ČAROBNE FRULE" U POZORIŠTU MLADIH Prvi korak ka Mocartu i svetu opere

Ovih dana na probama glumci sa njom izučavaju i opersku umetnost, a kako su se snašli u svemu tome, publika će premijerno videti i čuti 17. decembra, kada je zakazana premijera u Pozorištu mladih.

Rediteljka Renata Karola Gatika se već susrela sa ovom operom u pozorištu, postavljajući je na scenu u Hrvatskoj. Stoga joj je bliska i jasna ideja da je izbor ove čarobne operske bajke pravi put da deca načine svoj prvi korak u upoznavanju sveta opere.

Da li predstava treba da predstavi ovu Mocartovu operu, ili da ipak bude slobodna interpretacija te priče, koristeći naravno i njegovu muziku?

Ja bih to nazlovila kao adaptaciju. Moj cilj s ovim projektom je približiti operu deci kojoj je to prvi susret sa njom. Ali, to je forma koja je dosta zahtevna kada su u pitanju dečja pažnja, i njihova interesovanja. Ipak, uverana sam da mi moramo krenuti s tom edukacijom, u taj svet, od malih nogu, da bi posle bilo lakše da to usvoje. Jer, opera malo, po malo, gubi svoju publiku, i zato je bitno da upoznajemo decu s njom. Stoga je moja ideja bila da koristimo taj materijal, ali da napravimo njegovu adaptaciju u nešto što je dečja predstava. Mi nemamo orkestar, ne sviramo, i ne pevamo uživo, mada smo to u nekim elementima adaptirali, a u nekima smo pokušavali da se igramo, da bi to bilo prisutno koliko je god moguće. Jer, ovo nije opersko pozorište, niti je to operska publika, niti operski ansambl, ali smo pokušali da od Mocarta uzmemo najviše što možemo, i da napravimo neku malu adaptaciju. Prva stvar koju smo sačuvali je da se peva uživo, i to je veliki izazov za naše glumce. Ipak je muzika adaptirana za dečju publiku, i malo skraćena, više su to kao pesme, nego kao arije. Neke stvari su modifikovane, jer ipak su to glumci, a ne operski pevači.

Imate li korepetitora?

Da, radimo sa Agotom Vitkai Kučera, koja je i operska pevačica, i inspiriše nas i ona, i način kako radi sa nama. Materija koja strukturira ovu predstavu, u ovom slučaju nije ni tekst, ni sadržaj, kao u većini predstava za decu, nego je muzika. Najbitnija vertikala predstave je zapravo muzika. I sve dramsko, lutkarsko, naša igra, organizovana je oko toga, jer je moj najveći interes u tome da se ovako stvori prilika da neki klinci možda prvi put u životu čuju Mocartovu muziku. Nadam se da će percepcija toga biti takva da im to bude duhovito, zaigrano, i kada ih sledeći put pitaju da li hoće da slušaju Mocarta, i da idu na opersku predstavu, kažu da hoće, jer spoj, koncept opere i Mocarta je nešto što je zaigrano i duhovito.

Dakle, treba ipak krenuti od Mocarta?

Da, muzika je sadržaj cele predstave. Ja sam režirala u Rijeci „Čarobnu frulu" to mi je jedino iskustvo režije operskog dela, i onda sam shvatila da je treba raditi kao bajku, a da treba da skrajnemo malo njen drugi čin, i masone, i te druge slojeve u njoj. Onda ostaje klasična bajka, u kojoj će princ oslobađati princezu, boriti se protiv zla, da bi na kraju pobedilo dobro. Uvek mi se činilo da je to neka velika bajka. Malo smo "čistili" sadržaj, da bi ostala dečja bajka.

Vi zapravo i niste počeli svoju karijeru kao rediteljka predstava za decu, već dramskih?

Da, nisam počela s predstavama za decu. Ja sam, inače, Argentinka, i kada sam studirala režiju, naravno da je moj prvi instinkt bio nekakvo političko pozorište, koje je alat revolucije, mesto gde ćemo govoriti ultimativne istine. Latinoamerička edukacija o pozorištu je dosta politička, ne zbog toga da bismo radili političko pozorište, nego zbog toga da mislimo da je raditi pozorište politička činjenica. Naivno mislimo da s pozorištem možemo promeniti svet. Posle toga sam se preselila u Hrvatsku, i kada sam tamo počela raditi, na isti način kao u Argentini, shvatila sam da sa mojim autorskim projektima nisam uspela dovoljno da upoznam publiku, ni situaciju.

Nisam imala osećaj da dobro komuniciram sa ciljanom publikom, ali sam mislila da to mogu sa decom, koja su uvek otvorena, željna sadržaja. Takođe sam shvatila da je dečje pozorište nekako stavljeno sa strane. U njemu se, kao, vežba, tamo se počinje, i odalje svi kreću da prave ozbiljne stvari. A, ta ideja da je ozbiljno pozorište samo za odrasle, a neozbiljno za decu, učinilo je da izgubimo publiku. Jer, klinci koji ne gledaju dobre dečje predstave, jako teško spajaju pozorište s nečim što je duhovito, i čarobno, nego s nečim što je dosadno. Zato imamo krizu, da ljudi više ne idu toliko u pozorište kao pre.

Za to sam mislila da bi, ako želim da napravim neki politički čin, možda najbolje bilo da se bavim tom najmlađom publikom, i da pokušavam da tom najmlađem uzrastu ostavim neke klice, kao evo to da možda sad prvi put čuju Mocarta. Da prvi put vide nešto što je kvalitetno, što je dobar tekst, neku glumačku minijaturu, koja će probuditi neke emocije koje nisu samo zabava, nego da krenem da radim ozbiljno pozorište sa decom. Tako sam nekako ispunila svoju želju da s pozorištem promenim svet. Jer, za njih još ima nade, da neko dete zavoli to. To je jako teško, od kada su se pojavili ekrani.

To jeste konkurencija, ali ne treba ni odustajati od pokušaja da se izbori za neko mesto.

Ali, ja čak mislim da nije toliko u pitanju da li ulaziti u konkurenciju, nego razumeti koja je sad naša funkcija. Ako će ekrani biti između ostalog i zabava, imati i vaspitnu ulogu, koja je naša funkcija u toj novoj konstelaciji? Jer, ja mislim da ići protiv toga, može samo da nas frustrira. Mi nemamo resurse, niti se možemo suprotstaviti i konkurisati tome, nego je za nas najveći izazov videti koja je sad naša funkcija. A, naša funkcija je u tome da mi njima predstavimo nešto što im ekrani ne mogu dati, što je živ čovek, i muzika uživo. Svi mi znamo da kada klavir svira, nije isto slušati ga preko telefona, nego biti tamo. Niti je svejedno, kad pred tvojim očima glumac počne da oživljava lutku. Ima tu nečeg i od rituala. Dalje, pozorište je kolektivna umetnost. U svetu u kojem je svaki sam pred svojim telefonom, gde je ta samoća postala nešto što je za njih vrlo redovno, pozorište je i dalje kolektivni čin. I dalje je činjenica da oni dolaze u pozorište, koje je dosadno, i koje nema taj ritam koji imaju ekrani i TikTok, ali i dalje su tu zajedno, i zajedno to treba da gledaju. Treba da vežbaju strpljenje, čak i dosadu, i treba im i neki drugi način koncentracije, da uspeju u tome.