JAKA IVANC Ljubav je u teoriji jednostavna, a u praksi težak posao

U ovoj predstavi, rađenoj po motivim komada “Lepeza” Karla Goldonija, igraju glumci i koparskog i Novosadskog pozorišta, koje je organizator pomenutog festivala i na čijoj sceni će se izvoditi predstave. “Ventilator” je režirao Jaka Ivanc, koga smatraju jednim od najoriginalnijih mladih reditelja u Sloveniji, a našoj publici je poznat po predstavi “Buba”, rađenoj po tekstu Mladena Popovića, koja je bila izvedena u zvaničnoj konkurenciji Sterijinog pozorja pre nekoliko godina. Originalnom bi se mogla nazvati ideja da se spoje svet “komedije del ’arte” i postapokalipse, kao što je slučaj u ovoj predstavi.      

Susret ta dva sveta ne nudi, bar na prvi pogled, obilje smeha. Gde ste vi našli prostor za humor u toj, pomalo neobičnoj, kombinaciji?

– Bilo bi čudno da je Goldoni svoj tekst u podnaslovu označio kao komediju, a da je video da mu je više ispala tragedija. Likovi od kojih svaki ponaosob nosi jednu bitnu osnovnu ljudsku emociju, ili karakteristiku (ljubav/ljubomora, pohlepa), dolaze u situacije, koje generišu komičnost, bez obzira na vreme u kojem nastaju predstave. Zašto ne bi onda napravili pretpostavku, da se ova priča događa baš na samom kraju civilizacije, kad nam pre samog kraja ne preostane ništa drugo, nego da se vratimo na osnove? Jedna bitna promena, koju nosi ta naša postapokalipsa je da su, umesto klasičnih likova “komedije del ’arte” (Harlekin, Pantalone...), likovi u predstavi dobili životinjske karakteristike. Kokoš, koza, pas, mačka...

U Goldonijevo vreme su se ljudi hladili lepezom, a danas imaju ventilator. Nekako se ispostavlja da su ti rekviziti ključna i sasvim logična karika koja povezuje Goldonijevo i sadašnje vreme, u kojem smo suočeni s globalnim otopljavanjem i o kojem, između ostalog, govori ova predstava. Da li taj problem danas najviše pogađa civilizaciju?

– Lepeza, kao što glasi naslov originala, je objekat, koji se može lako zameniti i koji generiše sve situacije u komediji, koja može nositi i predznak “komedija rekvizita”. Na početku dogovaranja sa Irom Ratej i Juretom Karasom oko predstave, naglasio sam da je bitno da se lepeza zameni nečim što je nama bliže. Onda smo se odlučili za ventilator, a što je bilo najbolje u tome je da se isto piše na svim jezicima (mađarski, slovenački, srpski, italijanski). A globalno otopljavanje… može se i od sahrane napraviti komedija, a to ne znači da to nije tragično. Kao što je Royer Blin napomenuo, nema tragičnog bez komičnog. Pa, i Čehov je “Tri sestre” zvao komedijom, a igramo ga sa tempom globalnog otopljavanja. Kad ćemo, to jest hipotetički, na kraju krajeva civilizacije, kad stvarno shvatimo da nema više spasa, povući crtu ispod svega šta se desilo? Sigurno će nam ostati samo to da kažemo: Kako smo mogli biti toliko glupi? Da nije, možda onda, glupost problem koji najviše pogađa civilizaciju?

Postapokalipsu u ovoj predstavi preživljavaju narodi sa najvišom stopom samoubistava na ovim prostorima. Da li je to crnohumorna ironija sudbine?

 – Ne znam da li je to crnohumorna ironija sudbine, ali je duhovito. Kao što je Jure Karas zapisao u prologu, “ako istoriju pišu pobednici, budućnost pišu preživeli”.

Kako se ljubav, posle svih civilizacijskih promena, padova i uspona, ponovo ispostavlja kao najvažnija i najvrednija stvar?

– Pa… ljubav je… ljubav. Šta ja znam. Nema neke teorije… I da postoji, uvek je bolja u praksi. Ljubav i komedija u teoriji su jednostavne, a u praksi – težak posao. Ljubav je u biti kao umetnost, a komedija čista matematika, i šteta je kada obe postanu više - manje samo još ekonomija.

Četiri jezika se čuju u ovoj predstavi, i to nije prepreka da se sve shvati, već se čini da to zapravo ruši sve zidove nerazumevanja. Ali, koliko je komplikovanije režirati predstavu na više jezika? Muzika, iako izmešanih slovenskih, italijanskih, mađarskih i srpskih sazvučja, svakako će svima biti bliska.

– Puno strpljenja. Na početku, na sceni niko ne razume nikoga. Teško je glumcu kad čeka na svoju repliku, kad nema pojma šta partner priča. I ja na početku nisam znao šta je tekst, a šta privatni razgovor na sceni, jer ne razumem ni reč mađarskog jezika. Moja ideja na samom početku je bila da u nekom trenutku shvatiš da ne treba da gledaš u titlove, jer ti ne trebaju. Nije ni priča u takvim komedijama prekomplikovana. Inače, nema muzičke komedije bez dobrih pevača i dobre komike. Da ne pričam kako je potrebno i znanje plesa. Sve je u brzini pokreta i kontroli glumačke veštine. Moram pohvaliti celu ekipu i svima zahvaliti na saradnji. Lepa uspomena.

Muzička komedija, kako piše u podnaslovu ove predstave, svakako nije lak rediteljski zadatak, čak je i među težim, pogotovo kada se radi u koprodukciji?

– Sa Davorom Hercegom, kompozitorom sa kojim sarađujem već od prve predstave, poslednjih par godina radim muzičke komedije. Davor ima super osećaj za komponovanje pozorišne muzike i songova. Najteže je da song muzički podržava naraciju, znači da ima bitne informacije u songu, bez da preuzima glavnu ulogu. Možemo imati fenomenalan komad za slušanje, ali to neće funkcionisati u predstavi. Isto važi i za tekstove songova, koje je izvrsno odradio Jure Karas. On je neke songove pisao čak na srpskom jeziku, da bi to bilo moguće prevoditi na mađarski, što je radio Robert Lenard, a on ne priča slovenački. Bilo je tu puno novih stvari, o kojima kod obične režije ni ne pomisliš da može biti problem. Ali, sa dobrom ekipom i izvanrednim glumcima, koji su i fenomenalni pevači, i ovi problemi brzo su nestali.

Ova predstava je više nego u skladu s konceptom festivala “Sinerdži”, jer ispunjuje i ono čemu se teži: povezivanju i saradnji teatara manjinskih jezičkih zajednica. Koliko ta ideja može imati značaja, umetničkog, društvenog?

– Svaka ovakva koprodukcija donosi svežinu u pozorišne kuće i svežinu publici, što je najvažnije.            

N. Pejčić