KATARINA ZEC, BALERINA: Dosta raditi i stići do zvezda

Retko se kome dogodi da četiri glavne uloge prvi put igra u jednoj sezoni, ali da joj nisu nimalo slučajno poverene, govori i nagrada “Terpsihora” Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, koje je ovu specijalnu pohvalu nedavno dodelilo uz obrazloženje da su tri izuzetno različite i tehnički zahtevne uloge pokazale umetničku i tehničku spremnost mlade Katarine Zec.

I, posle tri velike uloge klasičnog baleta, evo je već i kao Dezdemone, kakvu je Šekspir opisao u knjizi, Krunislav Simić oslikao u svojoj koreografiji, a ona dodala svoju čar u interpretaciji.  

Jeste fraza da je strahovito velika i čast, ali i odgovornost, igrati više glavnih uloga. Ali, našavši se ođednom u situaciji da nosite baletski repertoar SNP-a, s kojim razmišljanjima ste krenuli u to?

-  Kad sagledam sve iz ovog trenutka, i vratim se unatrag, pomislim koliko to jeste velika odgovornost i veliki zadatak, ali ja se nekako spremam već od škole, od svojih prvih godina baleta, da kasnije u životu ostvarim svoju želju i postanem balerina kakva bih htela da budem. Svaki dan sam davala sto odsto sebe, počev od nižih razreda, kasnije u srednjoj školi, i kada sam došla ovde u pozorište. Iz sezone u sezonu sam radila više i više, zarad tog nekog cilja, te Bele labudice, Crne labudice. Kako se to u narodu kaže, da zamislim mesec, pa ću doći do zvezda. Postavila sam sebi najveći zadatak, i mislila sam da mogu, da pre svega želim, i da osećam, da je to neki moj put, i radila sam dosta.

Od početka prve sezone radim sa prvakinjom Baleta SNP-a Anom Đurić. Krenule su prvo manje uloge, i tu je prošla jedna sezona, druga, treća, četvrta. Imala sam pomoć i Oksane Storožuk za još neke solističke uloge. Sve sam to radila zarad nečeg većeg, što možda može da dođe, i kada dođe, da ja budem spremna. To je ove sezone došlo, počelo s “Labudovim jezerom” ni manje ni više pet-šest meseci smo to vežbali, i tako je krenula jedna, druga, treća, sad će i četvrta uloga.

Shvatam da sve to jeste velika odgovornost, i ogromna trema. Nema opuštanja, ne sme ništa da vam se dogodi, ali kasnije, kada to završite, taj osećaj ja ne mogu da poredim ni sa jednim drugim na svetu. Kad završim, kad sam zadovoljna posle predstave kako sam uradila, zaokru- žila neku celinu, kad mogu da pređem na sledeću stepenicu, e, taj osećaj je neprocenjiv, kad shvatim da sam zaista nešto uradila. Neka je to i milimetar napretka, ali sam ga načinila.

Jeste li kritični prema sebi?

- Smatram da bez toga zaista ne može, i mene to gura dalje, da uvek, baš uvek, ima prostora i za napredak, i da svaki pokret može da bude urađen još malo bolje, i da može još lepše. Ne kažem da nije dobar, ali je dobar, nije vrlo dobar, nije odličan, nije savršen, a ja želim da on bude savršen, i još bolji, i ima prostora za to. I, što više vidim da ima prostora u mom ličnom napretku, meni to budi još veću želju za to. Naravno, savršenstvo možda nikada nećemo dostići, ali na putu do tog savršenstva postoji još stepenica, i da iz dana u dan dajem trista odsto sebe, možda i dalje neću biti zadovoljna kako će to da izgleda. Ali, verujem da ću za nekoliko godina možda da doživim da baš budem zadovoljna kako sam to izvela. 

Dosad ste igrali u klasičnim, poznatim ulogama, koje su san svake balerine, a sada se suočavate s jednom koju treba i osmisliti. Kakvi su vam utisci o liku Dezdemone?

-  U samom početku je tako svedena, nežna, mlada devojka, koju ja mogu da pronađem u sebi. Istih smo godina, i mogu da pronađem tu nežnost i smernost koju ona poseduje, tu ljubav koju gaji prema Otelu. Ne odstupa od nekog mog prirodnog temperamenta i karaktera, samo mi je bilo teško da je predstavim, zato što je to baš moja priroda koju sad treba svima da pokažem.  Od početka sam mislila da će odmah da mi legne, ali  nije, da li zbog te moje prirode, koju je trebalo da pokažem, i to kako bih ja zaista reagovala da mi se desi ono što se njoj dogodilo, da je muž optuži za prevaru koju nije počinila. Od početka do kraja ona je čista, bez ijednog greha, a dolazi u situaciju da bude ubijena zbog nečeg što nije uradila.

Koreografija je nešto drugačija od klasične.

- Jeste potpuno drugačija od nečeg što sam ja, od kako sam krenula da se bavim baletom, a to je ta čista klasika. Ovde su neke stvari opuštenije, ali je meni to teže, jer mi to nije u navici, u rutini. Znamo kako idu stvari u klasičnom baletu, a ovde ni u jednom trenutku nijedan pokret ne treba da stane. Ne treba ni u klasici, ali postoje neka stroga pravila i zna se šta je fokus u tim stvarima, a ovde je više slobode pokreta. Nisam odmah mogla da “uđem” u taj stil, ali mi je bio veliki izazov i  jako sam se radovala, jer sam shvatila koliko će to mojoj igri da pomogne. Zaista mi je drago i baš je jedan veliki korak, i potpuno nova uloga, pogotovo što je potpuno drugačija od nečeg što sam ikada mislila da ću igrati, i baš sam zavolela neoklasiku, u kojoj ima mnogo više slobode.

N. Pejčić