Jelena Božić, novinarka O radija: Izazov je sačuvati svoje emocije

Jelena, koja se osim novinarstvom godinama bavi i aktivizmom, budući da je angažovana i kao programska koordinatorka u asocijaciji „Kulturanova”, te da je deo Saveta za mlade pri Vladi Republike Srbije, ali i da drži treninge medijske pismenosti kroz multiplikatorski program Dojčevele, nagrađena je za radijski prilog „Ljudima na ulici je potrebno dostojanstvo i pripadnost zajednici” u kojem se bavila tragičnim ubistvom uličnog svirača Kristijana Kostića Blekija. Kako je u intervjuu za Dnevnikov TV magazin rekla, nagradu je doživela kao profesionalni uspeh imajući u vidu da su o nagrađenim novinarskim radovima odlučivali upravo ljudi koji su siromašni, socijalno isključeni ili su u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti.

– O nagrađenima su odlučili upravo oni kojima sam putem svog radijskog priloga pokušala da se obratim i čiji sam glas probala da budem. To mi je bilo vrlo emotivno jer koliko god da znači kada te priznaju i prepoznaju i kolege i medijska udruženja mislim da je veoma važno i da te publika prepozna, pogotovo ako je ona ugrožena i marginalizovana kao što u ovom slučaju jeste bilo reči. Dodatno, nagrađena sam za priču koja se ticala života ljudi koji rade i žive na ulici. Teme koje i inače obrađujem u svom radu su upravo one koje se tiču marginalizovanih grupa i onih koji su u riziku od diskriminacije, predrasuda, stereotipa i nasilja i stvarno mi je veliki podstrek da se i dalje time bavim, ali i velika radost da se ovakve teme prepoznaju – ispričala je na početku razgovora mlada novinarka Jelena Božić.

Kako je nastala priča za koju ste nagrađeni, a koja je inspirisana tragičnim ubistvom uličnog svirača?

– Priča je nastala u okviru moje autorske emisije koju radim na O radiju „U kakvoj zemlji želim da živim” nakon što je u Novom Sadu ubijen ulični svirač, ali i čovek koji je prosio, Kristijan Kostić Bleki. Mene pokreće empatija kada su u pitanju ove teme, što zna da bude super za bavljenje ovim pričama, ali treba i da se hendluje. Sećam se da sam došla u stan nakon saznanja da je ubijen i da sam se isplakala jer mi je bilo žao jednog ljudskog života, ali istovremeno mi je to bio i podstrek da uradim priču kroz koju ćemo videti kako ti ljudi žive, šta im treba, zašto im se dešava da baš oni budu ugroženi, da su oni izloženi nasilju i slično. Od toga je krenula inspiracija, a nakon toga sam pričala sa ljudima koji žive i rade na ulici, ali sam razgovarala i sa onima koji se bave njima i koji im pomažu u različitim segmentima. Veliki je to rast za mene, ne samo kao novinarku, već i za moju ličnost. Suština te moje priče je upravo u naslovu. Svi do jednog čoveka sa kojim sam razgovarala, nebitno da li su njihove priče ušle u prilog ili ne, rekli su da najviše žele da budu ravnopravni članovi društva, da žele da ih posmatraju sa dostojanstvom, da su ljudska bića koja imaju sva ljudska prava i da je sažaljenje nešto što im najmanje treba, a podrška i solidarnost su ono za čim vape. Htela sam ovom pričom da pošaljem poruku da najmanje što možemo jeste da svaki dan budemo solidarni i da razmišljamo i o ljudima koji nisu naše komšije ali su naši sugrađani.

Rekli ste da je ta priča uticala na vašu ličnost, koliko su vas generalno promenile i oblikovale teme koje ste obrađivali, a koje svojom jačinom imaju moć da podstaknu promene u društvu?

– Mislim da sam izvukla najlepše i najviše od tih priča jer sam zaista naučila i potvrdila sebi da toliko mnogo strana te medalje postoji. Toliko divnih priča, emocija, osećanja stoji iza nečega što se nama čini kao tužna priča. Ono što mi je bilo najvažnije i što me milion puta navelo da stanem i da se zapitam jeste kako mi zaista vidimo ljude koji stoje ispred nas. Dešavalo mi se da krenem sa tom mišlju da ću čuti veoma tužnu priču, a da onda ispred mene budu veseli ljudi, koji vam pričaju o životu. I, najbitnija stvar koju sam ponela kroz rad u medijima, ali i kroz projekte na kojima sam angažovana, je da uvek ima nešto iza onoga što vam je ispred očiju i da je samo pitanje da li će ljudi dobiti šansu da vam pokažu šta je to što se ne vidi golim okom, a to su najdivnije priče koje sam čula u svom životu. Nije sve uvek crno ili belo kako nam se čini!

Mladi su naša sadašnjost

Šta biste na osnovu bogatog iskustva koje imate u radu sa mladima rekli da li se danas mladima u društvu veruje?

– Mladima se sve više veruje zato što oni sve više postaju aktivniji, otvoreniji ka tome šta žele, ali i dalje je to na tako malom nivou i toliko je rezervisano za određene ljude. Nama se dešava da na događaje dolaze isti ili slični mladi. Mi moramo da dođemo do mladih koji nisu aktivisti, koji su stidljivi, koji nisu uključeni u programe, koji nisu reprezentativna ciljna grupa i onda će oni početi nama još više da veruju. Kada kažem nama mislim na celo društvo. Iskreno, najviše volim kada ljude lupi o glavu upravo to nepoverenje prema mladima. Ne volim kada se kaže mladi su naša budućnost, jer mladi su naša sadašnjost i mi smo ti koji možemo da preokrenemo ovaj svet iz različitih pozicija. Mislim da treba baš nešto ozbiljno da se desi svima u svim sektorima da konačno počnu da daju mladima reč i glas koji je toliko potreban.

Šta je najveći izazov pri izveštavanju o siromaštvu i o ljudima koji su na margini društva i da li se mediji na pravi način bave izazovima i problemima sa kojima se oni suočavaju?

– Mislim da se većina medija, pogotovo kada pričamo o tabloidima, pa i o nekim mejnstrim medijima, ne bave ovom temom kako bi trebalo, ne bave se iz pravih potreba koje su tim ljudima bitne. Ako pričamo o beskućnicima, Romima, migrantima mnogo više ćemo naići na negativne primere ovih grupa u medijima nego na pozitivne. Prva zamerka koju imam je generalizacija kada su u pitanju marginalizovane grupe. To dovodi do stereotipa, predrasuda, diskriminacije prema ljudima koji pripadaju ovim grupama. Upravo zbog narativa, koji nisu samo medijski, nekad može da bude izazov da steknete poverenje da vam neko ispriča priču, iako imate najbolju i najprofesionalniju nameru. Jer toliko su često nesaslušani ili se njihove reči isprevrću. Drugi izazov je kako da sačuvate svoje emocije u tome, pošto je nekada zaista teško poneti to sve sa sobom. Ipak, uvek govorim, pogotovo kada su u pitanju žrtve nečega, je da treba posmatrati stvari tako da mi nismo samo novinari, već ljudi i skroz je u redu pokazati emociju, ali je u radu na ovakvim pričama vrlo važno brinuti o svojim emocijama, procesuirati sve to, dati sebi oduška i, ako radimo neke teške priče, dati sebi odmora do neke druge. Na taj način doprinosimo da se bavimo tim stvarima profesionalno, spremno, etički, sa poletom, a ne sa sažaljenjem!

Zaposleni ste u jednom od retkih omladinskih glasila u Srbiji koji se obraća isključivo mladima. Koliko je teško danas dopreti do mladih kao medijske publike?

– Kada sam počela da radim bilo mi je izuzetno teško, a onda sam shvatila da je sve u tome kako se postavimo prema mladima. Vrlo je teško ako nemate priliku da budete među mladima, a malo je teže ako niste mladi (smeh), ali nije nemoguće. Mladi treba da se posmatraju kao ravnopravni sagovornici, da se da prilika mladom poljoprivredniku da prokomentariše nešto, mladom političaru, mladom trgovcu, jer to onda povlači i druge mlade iz njihovog okruženja. Drugo, moramo biti tamo gde su mladi i u digitalnom i u oflajn svetu, odnosno, ako mladi koriste Instagram, Tik Tok, Jutjub, onda su to kanali kojima se mi njima obraćamo, onda pričamo njihovim jezikom. Ako su oni na društvenim mrežama, a naša uloga je da edukujemo, informišemo i zabavimo, onda je naš zadatak da im to obezbedimo i tamo jer oni tu provode dosta vremena. Upotreba formata zna da bude veoma izazovna i teška jer znamo svi da mediji nekad nemaju dovoljno resursa, ljudi, kapaciteta i vremena da nauče sve to. To jeste najveći izazov, ali kada se pređe ta barijera onda mladi dolaze. Važan je i razgovor sa mladima. Neke od meni najdražih priča koje sam uradila došle su do mene upravo kroz razgovor sa mladima. Dosta izazovnije mi je da se obraćam ciljnoj grupi koja ima 15 godina, jer onda moram da se postavim na neki drugi nivo posmatranja stvari, na neke druge oblasti i teme.

Vladimir Bijelić