NININE MUSTRE Samoobjave
Primećujem da je ljudima sve teže da izraze kako se osećaju. Izgleda mi da je ljudski rod toliko dugo bio izložen programiranju koje ga je naučilo da emocije nisu dozvoljene jer su znak slabosti, da je postalo normalno da sve što osetimo potisnemo duboko u sebe i tako se osiguramo od te ljudske „slabosti“.
Jedino su emocije ljutnje i besa nekako uspele da se održe jer to spada u kategoriju „to je jače od mene“. A zapravo se tim emocijama izražavaju sve one koje su potisnute: i tuga, i stid, i krivica, i poniženje... Sve one kada su dovoljno dugo potisnute nikada dovoljno izražene, jednoga dana izlaze na površinu i onda se desi da za najmanju sitnicu planemo i svašta sebi u tom plamenu dozvolimo.
Ali postoji jedna dobra strana ovog našeg modernog društva, kao i uvek, jer baš sve, ama baš sve kada se pogleda iz šire perspektive, ima svoju dobru stranu. Evo recimo društvene mreže, na kojima objavljujemo svoje ili tuđe misli, mogu da posluže kao „čitanje“ stanja u kojem se osoba trenutno nalazi. Objave se pišu sa namerom da drugima nešto prenesemo, sugerišemo, kažemo, pokažemo, ili da ih naučimo... Postoje i drugi razlozi, ali nije mi namera da zalazim u detalje, a pogotovo ne u patologiju. U glavnom, ljudi pišu te objave obraćajući se drugima, ali zapravo je to jedan od načina da se obrate sebi. Iza svake od tih objava koje su namenjene nekim tamo pratiocima, poznatim i nepoznatim ljudima, stoji poruka koju onaj koji objavljuje, šalje samom sebi. Meni to izleda kao da sopstvena duša, sa kojom nisam u svesnom kontaktu, šalje poruke mojoj svesti o tome kako se osećam i šta bi to trebalo da osvestim. Shvatila sam to nakon što sam više puta videla objave svojih poznanika koji su objavljivali baš onakve tekstove ili poruke kakve su se meni činile da bi bilo isceljujuće da ih je neko njima uputio. Kada bi oni dobili takvu poruku od nekoga, i kada bi se nad njom dublje zamislili, to bi bila prava poruka u pravom trenutku, koja bi mogla da razreši njihove dileme i probleme, samo kad ego tu ne bi umešao svoje prste.
Verujem da je ego taj koji stoji na putu između moje sveznajuće duše koja sve vidi iz šire perspektive, i moje ličnosti koja živi okovana svojim programima i kao neka brana stoji između mene i mojih problema. Jer ego je uvek okrenut ka spolja i uvek krivi nekog ili nešto sa strane. Kada sam primetila da se ljudi obraćaju sebi peko svojih poruka, onda sam počela da ponovo proveravam svoje objave i poruke nastojeći da ih posmaram tako kao da ih je neko mnogo mudar i dobronameran napisao baš za mene. Auuu, koliko se tu stvari pojavilo! Mnoge su samoobmane postale jasnije zahvaljujući objavama koje sam tu i tamo pisala. Zato su neke od njih postale moji svakodnevni podsetnici kojima reprogramiram svoju svest, jer kao što neko reče: „ako ne preuzmeš odgovornost za programiranje sebe, neko će drugi to učiniti.“ Zato, umesto samoobmane, evo jedne važne samoobjave: Svetlost rasteruje mrak, a svesnost rasteruje strah! Tu svesnost vežbam zamišljajući da udišem svetlost nekoliko puta na dan. I bude svetlost.
Nina Martinović Armbruster