PUTOVANJE U TUNIS Spremite bakšiš al' ne očekujte luksuz

I sve to dok ne dotaknete tlo i shvatite da sve što ste do malopre gledali, najednom ne važi. Gusta sparina i zaslepljujući odsjaj severnoafričkog sunca, kao znak dobrodošlice, grli vas po izlasku s aerodroma, a potom kreću kadrovi zbog kojih bi se mnogi zapitali gde li su to došli i šta li ih tek sve još čeka! A čeka ih svašta, najpre red smeća, red šuta, široke džade koje se stapaju s prašinom koja bi trebalo da bude trotoar, ruševine koje su nečiji domovi, nakićene male prodavnice, pijace i parkinzi usred brojnih kružnih tokova, previše obučeni ljudi za to doba godine...

Međutim, nakon poduže vožnje kroz neočekivani kulturološki šok, stiže se do odabrane turističke zone i sve najednom počinje da liči kao na fotografijama koje uspešno mame posetioce. Planski uređene ulice, velelepni hoteli, uredno nanizane radnje, zavodljiva flora i nasmejani lokalci čine da zaboravite na Tunis koji ste prvobitno upoznali. Ipak, iza svega toga i dalje se krije pravo lice vašeg domaćina čije su plaže naružene smećem i crnim morskim „cvetnicama“, voda u kojoj vas svakog časa može ožežiti besvesna meduza, nesnosno navalentni „prodavci“ fotografisanja i jahanja kamila, paraglajdinga, piratskih prodova...

Ali, da biste doživeli pravu čaroliju Tunisa, u pravom smislu te reči, zaista je neophodno da mrdnete van uplaćenog kvarta i doplatite za surfovanje državom koja je po mnogo čemu puna iznenađenja. Naravno, sve uz bakšiš od po tunižanskog dinara, eventualno dva-tri...

Grad umetnika  i plavetnila - Sidi Bu Said

Najukusniji čaj od badema, koji za osnovu ima nanu ili mešavinu zeleniša, može se popiti u plavo-belom gradu - Sidi Bu Saidu, nadomak prestonice Tunisa. Da biste se upoznali sa ovim mestom, koje mnoge podseća na Santorini, čeka vas šetnja uličicama koje vode uzbrdo, odakle seže pogled neodoljivog i opuštajućeg plavetnila. Još kad sve to „začinite“ pomenutim čajem i bambalunijem (takoreći zašećerenom mekikom, vrlo dijetalnom, mnogi bi rekli u šali), Sidi Bu Said opravdava svoj šarm u kom su mnogi umetnici pronalazili inspiraciju i utočište.

Kolevka uništene  imperije - Kartagina

A onda sledi susret sa Njenim veličanstvom - Kartaginom, drevnim gradom koji je nastao u 9. veku pre nove ere i to zahvaljujući dovitljivošću i mudrošću jedne žene - princeze Elise. Stvorivši veliku pomorsku trgovačku silu, Kartagina je večito bila na udaru suparnika, da bi na kraju, nakon skoro 700 godina u Trećem punskom ratu, pala pod rimskim mačem koji ju je devastirao do te mere da su danas prisutni tek pokoji obrisi prvobitnog Kvarta Hadašta (Novog Grada). Usamljeni stubovi i zidine nekadašnje citadele, u okviru koje je živelo oko pola miliona stanovnika zbog čega je Kartagina slovila za jedan od najvećih gradova, danas samo podsećaju posetioce na istorijsko bogatsvo, ne sluteći da će jednog dana biti samo slovo na papiru i okrnjeni kamen na brdu.

Lice i naličje glavnog grada

Prestonica Tunisa - Tunis - prostire se na duplo većoj površini od Beograda, premda u njemu živi oko 2,5 miliona ljudi. Za ovaj grad može se reći da ima dominantan evropski šmek, što je i logično, budući da je čitava država bila pod francuskim protektoratom oko pola veka. Zato se za Tunis nedvosmisleno može reći da je izgrađen na islamskom nasleđu, ali u evropskom dizajnu. Ipak, ono što neće imati priliku da vidite u gradovima na našem kontinentu, a što je ovamo dominantno, jesu nestvarno gusti drvoredi bendžamina; znate ono drvce koje se kod nas vodi kao sobna biljka, ali crkava u svačijoj sobi?

Ali, da biste se upoznali sa srcem tunižanske prestonice, morate da zađete u Medinu - stari grad, čije su ulice, pravljene doslovce po meri čoveka, pretvorene u ogromnu pijacu, iliti suk. Provlačenje kroz gustu reku ushićenih ljudi, željnih jeftinog šopinga i nezaboravnog iskustva, nekima može da bude anksiozno ili da ide na živce, ali je ipak nešto što ne treba propustiti. Premda se čini da je cunjanje tuda zagušljivo i pretoplo - nije. Graditelji su osmislili jedinstvenu arhitekturu kroz koju konstatno cirkuliše vazduh i čini da šetnja, ma koliko duga bila, bude i te kako podnošljiva! Savet: ne propustite da kupite originalna zavodljiva eterična ulja koja će vam trajati više nego bilo koji parfemi (30 grama, što se može i razrediti u dva decilitra destilovane vode), i to po ceni od 25-30 dinara (što je oko osam evra), kao i plod kaktusa (za dinar-dva) koji mnoge asocira na dinju.

Aslema (zdravo), madame Sahara

Na putu ka Sahari, najatraktivnijem odredištu u Tunisu, imaćete priliku da se upoznate sa brojnim nesvakidašnjim mestima, poput Keruana (Kajroana) koji slovi za najvažniji centar islamske učenosti i izučavanje kurana, a u kom je smeštena i Ukbetova džamija, jedna od najstarijih i najvećih u državi.

Potom sledi duža vožnja, tokom koje imate priliku da probate sveže pistaće i prave-pravcate urme, dok iz kilometra u kilometar sve više zadirete u pustinju, zbog čega gusti zasadi maslina, oivičenih katusima, eukaliptusom i smećem, bivaju zamenjeni prizorima kao sa Divljeg zapada, kroz koje tumaraju migranti iz Čada i Nigerije, te gde vas put, paralelno sa železničkom prugom, vodi sve do Gafse, crvenog grada, na čijem jugo-zapadnom obronku se nalazi ogromna plantaža palimnih urmi (gde, kao u pravom haremu, na jednu mušku palmu „ide“ stotinak ženskih), dok se uz obilaznicu na severnoj strani proteže presušeno korito reke (jedno od brojnih, a koje se zove „vadi“) pretvoreno u stajaću deponiju koja, doduše, ne miruje u potpunosti jer konstantno raste. A onda se stiže do Tuzera, vizuelno ništa atraktivnijeg grada, ali ipak centra prepoznatljivog po saharskom safariju, gde vas čekaju yipovi (po obećavanjima klimatizovani, ali u praksi ne biva tako), koji vas vode na prvo zvanično upoznavanje sa „madame“ Saharom. Savladavanje bezazlenih dina, obilazak filmskog seta „Ratova zvezda“, kušanje saharskog hleba pečenog pod pepelom, ispraćanje Sunca koje se stapa s najfinijim peskom po kom je veoma prijatno hodati - samo su neki od nezaobilaznih doživljaja na ovoj saharskoj avanturi, koja se tu ne završava...

Jer, Sunce treba dočekati narednog dana i to na presušenom slanom jezeru Šot el Džerid, dok izviruje iza Atlaskih planina, vodeći vas do Douza, gde je glavna atrakcija jahanje kamila i vožnja kvadova po nešto nežnijim dinama i elegantnijem reljefu od prethodnog. Ukoliko niste imali priliku da prošetate na leđima „žmela“, znajte da vas po silasku čeka upala mišića u nogama i rukama, bolovi u donjem delu kičme, kao i bakšiš od jednog tunižanskog dinara, eventualno dva-tri...

Zavitire u podzemni svet Berbera

A dok vas te muke još ne savladaju, put vas vodi u novi svet Tunisa - gradiće Tamezret i Matmatu, gde žive Berberi, nekada nomadski narod koji je prvi nastanio područje ovog dela Afrike. Njihov današnji opstanak odlikuje život pod zemljom (mada ne onako kako to automatski zamišljate), tako što u „zidovima“ iskopane rupe prave raštrkane prostorije. Budući da i Berberi idu u korak sa svetom, od svojih lokaliteta su napravili turističke destinacije, sa hotelima i restoranima, dok i pojedine porodice rado dočekuju posetioce, pokazujući im svoj kutak i nudeći im svoje proizvode. I sve to uz bakšiš od dinar, eventualno dva-tri...

Nekad se koloseumom slivala krv, a danas…

Upoznavanje s Tunisom možemo privesti kraju posetom El Džemu, gde se nalazi najstariji i najveći amfiteatar u Africi, a koji su izgradili Rimljani početkom 3. veka, za gladijatorske borbe i trke. Ovaj koloseum, koji je u 17. veku okrnjen zarad izgradnje kuća i džamija, mogao je da primi oko 30.000 gledalaca, a danas je turistička atrakcija koja služi i za održavanje festivala i koncerata, zbog čega utisak koji stičete na građevini i nije toliko upečatljiv, budući da vam i usred bela dana sa ogromnih zvučnika trešti muzika, čak i u podrumima koji su služili za pripremu boraca i životinja, ali i odliv krvi ranjenika (a danas za mokraću bahatih turista).

Oduševljenje, ali i razočarenje

Ukoliko se predano posvetite upoznavanju Tunisa, države koja je sve atraktivnija turistima, nećete imati potrebu da mu se ponovo vratite. Isti utisak ćete pak imati i ako sve dane provedete samo u hotelu, jer zasigurno nećete biti zadovoljni uslugom i ponudom, čak i ako su okićeni sa svih pet zvezdica. Svi su željni bakšiša (jer im je on najveća zarada); žene su te koje rade u poljima, a muškarci po vasceli dan (već od 4 ujutru) sede u kafićima i ogovaraju; ukoliko se ne cenkate s prodavcima, cenkaće se oni sami sa sobom i svejedno vam spustiti već ionako nisku cenu; ne očekujte ribu na meniju, jer nju jede samo tunižanska elita, među kojima su najbrojniji lekari i mafija...

Bislema, Tunisia!

Doviđenja, Tunis!

Tekst i foto: Lea Radlovački