ISTORIJA KRAĐA ARTEFAKATA IZ LUVRA: Od Mona Lize do Napoleona

Autor: dr Aleksandra Kolaković 

Dugi hodnici i prostrane prostorije sa vitrinama i umetničkim delima na zidovima “govore” o dugoj i bogatoj prošlosti Francuske, od monarhijskog doba pa sve do savremene republike, kao i o svetskoj istoriji i o nekadašnjim velikim civilizacijama, kao i o generacijama koje su cenile umetnost i imale svest o tome zašto je potrebno sačuvati najvrednije što neka epoha ima i izložiti ga u muzeju. Luvr je ne samo centralna ustanova svetske baštine i primer razvoja muzejske prakse, već i sredstvo francuske “meke moći”. Stoga je bio i simbol Francuske tokom Olimpijskih igara 2024. godine i središna tačka svečanosti otvaranja. Kao jedno od najvažnijih mesta svetske umetnosti Luvr prevazilazi granice muzejske institucije i može se posmatrati i kao mesto susreta različitih naroda, tradicija i ideja. Za Francusku ostaje i jedan od najmoćnijih simbola francuskog identiteta i njenog uticaja na svetsku kulturu i stoga su krađe i provale u Luvr uvek izazivale veliku pažnju javnosti, ali i menjale okvire rada i delatnosti ne samo ove ustanove, već i muzeologije.

Krađa od 19. oktobra 2025. godine nagoni nas da se podsetimo najčuvenije krađe u istoriji Luvra. Ona se dogodila 21. avgusta 1911. godine. Tada je Italijan Vinčenco Peruđa, nekadašnji radnik muzeja, ušao u muzej, sačekao da se prostorija isprazni i onda pažljivo skinuo sliku sa zida. Sakrio je Mona Lizu ispod svog radnog mantila i izašao na sporedni izlaz. Peruđa je dobro poznavao zgradu i načine obezbeđenja, stoga ga čuvari nisu primetili, već su tek sutradan primetili da slika nedostaje. Muzej je zatovoren, a vest o nestanku slike proširila se za to vreme neverovatnom brzinom i izazvala veliku pažnju i onih koji nisu bili ljubitelji umetnosti. Policijska istraga je dve godine bila bez uspeha, mnogi su osumnjičeni za krađu, ali bez pravog krivca. Interesantno je da je Peruđa verovao da slika pripada Italiji, a ne Francuskoj i svoje motive je posmatrao kao patriotski čin. Otuda je i ponudio sliku čuvenoj Galeriji u Firenci nakon dve godine od događaja. Tada je pronađen kradljivac i slika je vraćena u Luvr. Peruđa je osuđen, a u jednom delu javnosti zbog svog čina, posmatran je kao heroj.

Posledice ove krađe bile su potpuno neočekivane: Leonardova slika je postala najpoznatija na svetu i predmet posebne brige Luvra. Mona Liza nije bila do ove krađe predmet posebnog uzubuđenja posetilaca kao što je danas simbol misterije i genijalnosti umetnika. Druga posledica krađe bila je da su nadležni u Luvru, ali i drugim muzejima, počeli da obraćaju veću pažnju na unapređenje i stalno usavršavanje bezbednosnih mera. Otuda ne čudi što je Mona Liza izdvajana, nadgledana i zaštićena debelim neprobojnim staklom. Pljačka Luvra 1911. godine nije bila samo jedna rubrika iz crne hronike, već je ovaj kriminalni čin promenio i percepcije umetnosti i bezbednosti umetničkih dela, ali i podstakao konstantne diskusije – kome artefakti, ne samo iz Luvra, već i drugih velikih muzeja, a posebno onih država koje su imale kolonije, zaista pripadaju? Svest da su predmeti iz prošlosti i umetnost važni, da su deo identiteta, postala je prisutnija zahvaljujući krađi 1911. godine.

Luvr je tokom 20. veka bio meta više pokušaja i uspešnih krađa, ali ne tako poznatih dela ili sitnijih predmeta, a kradljivci su većinom brzo otkrivani. Interesantno je da je u dokumentima Arhiva Srbije koji prate rad Poslanstva Srbije u Parizu, zabeleženo da je 1911. godine profesor Marinković izvršio krađu u prodavnici Luvra, ali je Milenko Vesnić, tadašnji poslanik (ambasador) u Francuskoj uspeo da spreči skandal. Naravno, posebno izazovan period bio je tokom ratova, ali se mogućnost provala i krađa razvojem bezbednosne službe umanjivala. Luvr je u ovom smislu postao i večita inspiracija filmova, serija i književnih dela, kao i prostor za urbane legende koje su prelazile granice Francuske. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Luvru je bilo nekoliko manjih krađa, uglavnom predmeta iz egipatske i antičke zbirke — amuleti, nakit i male statue. Većina ovih predmeta je kasnije pronađena. Na prelazu iz 20. u 21. vek bilo je nekoliko pokušaja krađe, ali nijedan značajan eksponat nije nestao, a Luvr je u međuvremenu opremljen najsavremenijim sistemima zaštite — posebnom procedurom za ulazak posetilaca, kamerama, laserima i čuvarima koji neprestano nadgledaju izložbene prostore.

Kao što su rasli slava i značaj Luvra, uporedo su i novi kradljivci maštali o poduhvatima kojima bi probili dobro čuvane linije odbrane umetnina i artefakata. Stoga je Muzej Luvr, čuvar svetske kulturne baštine, bio i 19. oktobra 2025. godine mesto izuzetno dobro organizovane pljačke nasleđa koja je šokirala javnost i pokrenula brojna pitanja o bezbednosti kulturnih institucija. Grupa za sada neidentifikovanih počinilaca, izvršila je upad u Galeriju Apolona (Galerie d’Apollon), deo muzeja u kojem se čuva kraljevski i imperijalni nakit Francuske. Pljačka je trajala svega četiri do sedam minuta, što ukazuje na visok stepen profesionalnosti izvršilaca. Kradljivci su uspeli da zaobiđu sistem alarma i nadzorne kamere, koristeći specijalizovanu opremu za rezanje zaštitnog stakla. Rašida Dati, francuska ministarka kulture, izjavila je da je ukradeno najmanje devet komada nakita iz imperijalne kolekcije, uključujući predmete koji su pripadali Napoleonu Bonaparti i njegovoj supruzi. Vrednost ovih predmeta je u kulturnom i istorijskom smislu neprocenjiva, a jedan od ukradenih artefakata pronađen je u blizini muzeja i u oštećenom je stanju. Muzej je hitno evakuisan i zatvoren za javnost, dok je policija započela detaljnu istragu.

Ova pljačka, kao što smo već rekli, nije prva u istoriji Luvra, ali za razliku od romantizovanog slučaja iz 1911, pljačka iz 2025. ukazuje na  kriminal koji je dobro organizovan, tehnološki razvijen i usmeren ka tržištu nelegalne trgovine umetninama. Pljačka Luvra 2025. godine predstavlja presedan u savremenoj istoriji zaštite kulturne baštine. Iako je materijalna šteta neprocenjiva, simboličke i institucionalne posledice ovog događaja biće dugotrajne. Čak i najpoznatije kulturne institucije nisu imune na savremene oblike organizovanog kriminala. Zaštita umetnina mora biti predmet kontinuiranog tehnološkog, pravnog i etičkog unapređenja. Stoga će muzej morati da sprovede potpunu reviziju sistema zaštite, uključujući video-nadzor, alarmne sisteme, kontrolu pristupa i procedure za zaposlene. To može podrazumevati i značajne finansijske troškove, ali i privremeno zatvaranje pojedinih delova muzeja za javnost. Takođe, ovom pljačkom narušeno je poverenje javnosti u sposobnost države i institucija da zaštite nacionalno blago. Ministarstvo kulture i rukovodstvo Luvra mogli bi biti izloženi oštrim kritikama, čak i političkim posledicama, posebno ako se ustanovi da je bilo propusta u sistemu obezbeđenja.

Iznova se otvara akademska i politička rasprava o odgovornosti, etičkim i praktičnim pitanjima čuvanja kulturnih dobara. Da li se ona mogu adekvatno zaštititi u javnim ustanovama, ili je neophodno preispitati celokupan model muzejske bezbednosti u digitalnom dobu? Luvr nije samo muzej, već simbol Francuske i evropske kulture. Pljačka u Luvru, imajući u vidu da je reč o simbolu Francuske i evropske kulture, deluje i kao napad na kulturni identitet i kolektivno pamćenje. Gubitak ili oštećenje umetničkih dela predstavlja nenadoknadivu štetu za svetsku baštinu. Ukradeni predmeti, čak i ako se vrate, mogu biti nepovratno oštećeni, čime se gubi deo istorijske autentičnosti i vrednosti zbirke. Istorija Luvra pokazuje da čak i najčuvanija umetnička dela mogu biti meta krađe. Ipak, svaka od tih priča dodala je još jedan sloj misterije i slave ovom veličanstvenom muzeju. Krađa oktobra 2025. godine, predstavlja ne samo krivično delo, već i snažan podsetnik na krhkost kulturnog nasleđa.