Objavljeno fototipsko izdanje „Svečani pozdrav Mojseju Putniku” Zaharije Orfelina

 kaligrafiju, pa čak i scenski dizajn i muziku, pojavila se u fototipskom divot izdanju originala pod okriljem Matice srpske, novosadskog “Platoneuma” i „Besede”, izdavačke ustanove Eparhije Bačke. Paralelno je objavljena i kritička studija prof. dr Jelene Todorović, jednog od retkih eksperata za Orfelionovo delo, koja donosi i prevod njegovog originalnog rukopisa sa crkvenoslovenskog na savremeni srpski jezik, ali i na engleski. Ceo ovaj izdavački poduhvat, koji je pre dva dana nagrađen i priznanjem „Pavle Vasić” Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, pomogao je Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje.

Možda i najlepša knjiga srpske barokne umetnosti nastala je 1757. godine da bi krajem XVIII veka, još uvek nerazjašnjenim putevima, dospela u ruke izvesnog poljskog plemića i na kraju završila u Univerzitetskoj biblioteci u Vroclavu, gde se i danas čuva. „Upravo iz tih razloga objavljivanje Svečanog pozdrava u fototipskom izdanju označava jedno veliko poglavlje u proučavanju srpske barokne kulture, jer će konačno ovo dragoceno delo naše kulturne baštine, makar simbolično, biti vraćeno u svoju postojbinu”, reči su dr Jelene Todorović.

Orfelinova ilustrovana pohvalna pesma posvećena novoustoličenom vladici bačkom Mojseju zamišljena je zapravo kao sinopsis trijumfalne inscenacije njegovog rukopoloženja. Istovremeno, Orfelin je kroz to sažimanje likovnih, pesničkih, muzičkih, rediteljskih, kostimografskih i, nadasve, kaligrafskih znanja provukao i nekoliko ideja ključnih za Srpsku pravoslavnu crkvu tog doba: ustoličenje novog vladike kao potvrdu pravoslavne nezavisnosti i uzdizanje njegove moći kao moći vere. Nažalost, izvorna prva strana s naslovom dela i posvetom pokrovitelju izgubljena je verovatno čak i pre no što je „Svečani pozdrav” stigao do Poljske, te se otuda uvodna ilustracija u knjizi – „Magični kvadrat” – danas smatra naslovnom stranom.

Portret Mojseja Putnika jedini je, inače, do kraja islikan u „Svečanom pozdravu” i zauzima celu stranicu pre početka pripovednog dela, te čitaoca dočekuje kao prva likovna predstava novoizabranog vladike. Orfelin dalje, u stihu i slikama, daje podroban opisu zamišljene svečanosti, zaključno sa ustoličenjem novog vladike, koji biva ukrašen svim znamenjima svete moći, a sam čin prati publika koja nije tu samo da bi odala počast, nego je i glavni akter konfirmacije. Posebnu notu delu daju i fantastični prikazi lavirinata, koji su, kako pojašnjava dr Jelena Todorović, kao prizori čudesnog i glavni simbol knjige. 

„Svečani pozdrav” je, inače, nastao u možda najmirnijem periodu veoma burnog Orfelinovog života. „Života”, kako navodi publicista Ljuba Vukmanović, „stalno rastrzanog siromaštvom i čestim seobama na razne poslove, a nikad ustaljenog u onome čemu je bio najviše posvećen – likovnoj umetnosti, književnosti, knjizi...” Najpre je bio učitelj u Novom Sadu (1749-1757), a potom kancelist - pisar na dvoru mitropolita Pavla Nenadovića u Sremskim Karlovcima (1757-1762). Tu je mnogo naučio o političkim, crkvenim, društenim i kulturnim prilikama Srba u Austrougarskoj, upoznao episkope, arhimandrite fruškogorskih manastira, mnoge druge ljude viđene u narodu. Orfelin je u potonjim godinama dva puta službovao i na dvoru episkopa Vikentija Jovanovića Vidaka u Temišvaru (1762, 1771)...

Raznovrsno delo Zaharije Orfelina krasi riznicu srpske kulture. Postigao je najviše u grafičkoj umetnosti  DŽVIII veka, u književnosti bio preteča pesničkog izraza, prednjačio u štampanju knjiga, posebno u Veneciji, gde je nekoliko godina bio revizor u štampariji Dimitrija Teodosija. Orfelinov Gorestni plač (Plač Serbiji) prva je štampana pesma u srpskoj književnosti (1762). U knjižici svojih stihova Melodija k proleću, nastalih u Novom Sadu, objavio je prvu srpsku pesmu za decu (1765), a njegovo čuveno romansirano Žitije Petra Velikog iz 1772. dve godine kasnije je preštampano u Petrogradu i tu raskošnu knjigu o ruskom caru je u svom domu imao i sam Puškin. Orfelinovu Kaligrafiju – krasnopis za srpske i rumunske škole u Banatu, carica Marija Terezija nagradila je sa 100 dukata, a u Beču je stekao još jedno veliko priznanje - primljen je za člana Akademije likovnih umetnosti (1772).

U proleće 1783, na preporuku mitropolita Mojseja Putnika, stigao je u Beč za korektora u štampariji Josifa Kurcbeka. Teško bolestan - krvario od tuberkuloze, vratio se u Novi Sad, usamljen i bez nade u oporavak. Episkop Josif Jovanović Šakabenta smestio ga je na vladičinom imanju na Sajlovu. Orfelin je tamo i umro 19. (30) januara 1785, a sutradan je sahranjen u porti Svetojovanske crkve u Novom Sadu. Groblje oko tog hrama zatvoreno je 1873, a ona sama porušena je 1921. Posmrtni ostaci Novosađana, čiji su grobovi bili obeleženi spomenicima, preneti su u posebne grobnice, a svih ostalih u zajedničku raku na Uspenskom groblju. Tada se zauvek izgubio trag Zaharije Orfelina.

Orfelin je umro „prebjedno“, pisao je docnije Jovan Rajić, otac novije srpske istoriografije. Ipak, na kraju se obistinilo, kako veli Vukmanović, verovanje Dositeja Obradovića da će siromašni Orfelin „biti poštovan i onda kada njegovi siti i bogati gonioci sasvim iščeznu iz sećanja Srba“. Dositej je ožalio njegovu smrt rečima divljenja svom preteči u širenju zapadnjačke kulture i prosvete u srpskom narodu, pišući pri tome sasvim otvoreno i da će Novosađani „prosvešteni biti kad ljubeznom Orfelinu statuu vozdignu“.

Miroslav Stajić

Orfelinove kosti na Žitnom trgu?

Nedavno je na Žitnom trgu, prilikom rekonstrukcije kolovoza, otkriveno nekoliko desetina grobnica koje su u XVIII veku bile deo groblja uz negdašnju Svetojovansku crkvu. Iako je po rušenju ovog hrama 1921. navodno obavljena ekshumacija i postoji ta zajednička grobnica na Uspenskom groblju, pronalazak pomenutih grobova ostavlja prostor za verovanje da su arheolozi sada možda slučajno otkrili i posmrtne ostatke – Zaharija Orfelina.