Објављено фототипско издање „Свечани поздрав Мојсеју Путнику” Захарије Орфелина

 калиграфију, па чак и сценски дизајн и музику, појавила се у фототипском дивот издању оригинала под окриљем Матице српске, новосадског “Платонеума” и „Беседе”, издавачке установе Епархије Бачке. Паралелно је објављена и критичка студија проф. др Јелене Тодоровић, једног од ретких експерата за Орфелионово дело, која доноси и превод његовог оригиналног рукописа са црквенословенског на савремени српски језик, али и на енглески. Цео овај издавачки подухват, који је пре два дана награђен и признањем „Павле Васић” Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, помогао је Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање.

Можда и најлепша књига српске барокне уметности настала је 1757. године да би крајем XVIII века, још увек неразјашњеним путевима, доспела у руке извесног пољског племића и на крају завршила у Универзитетској библиотеци у Вроцлаву, где се и данас чува. „Управо из тих разлога објављивање Свечаног поздрава у фототипском издању означава једно велико поглавље у проучавању српске барокне културе, јер ће коначно ово драгоцено дело наше културне баштине, макар симболично, бити враћено у своју постојбину”, речи су др Јелене Тодоровић.

Орфелинова илустрована похвална песма посвећена новоустоличеном владици бачком Мојсеју замишљена је заправо као синопсис тријумфалне инсценације његовог рукоположења. Истовремено, Орфелин је кроз то сажимање ликовних, песничких, музичких, редитељских, костимографских и, надасве, калиграфских знања провукао и неколико идеја кључних за Српску православну цркву тог доба: устоличење новог владике као потврду православне независности и уздизање његове моћи као моћи вере. Нажалост, изворна прва страна с насловом дела и посветом покровитељу изгубљена је вероватно чак и пре но што је „Свечани поздрав” стигао до Пољске, те се отуда уводна илустрација у књизи – „Магични квадрат” – данас сматра насловном страном.

Портрет Мојсеја Путника једини је, иначе, до краја исликан у „Свечаном поздраву” и заузима целу страницу пре почетка приповедног дела, те читаоца дочекује као прва ликовна представа новоизабраног владике. Орфелин даље, у стиху и сликама, даје подробан опису замишљене свечаности, закључно са устоличењем новог владике, који бива украшен свим знамењима свете моћи, а сам чин прати публика која није ту само да би одала почаст, него је и главни актер конфирмације. Посебну ноту делу дају и фантастични прикази лавирината, који су, како појашњава др Јелена Тодоровић, као призори чудесног и главни симбол књиге. 

„Свечани поздрав” је, иначе, настао у можда најмирнијем периоду веома бурног Орфелиновог живота. „Живота”, како наводи публициста Љуба Вукмановић, „стално растрзаног сиромаштвом и честим сеобама на разне послове, а никад устаљеног у ономе чему је био највише посвећен – ликовној уметности, књижевности, књизи...” Најпре је био учитељ у Новом Саду (1749-1757), а потом канцелист - писар на двору митрополита Павла Ненадовића у Сремским Карловцима (1757-1762). Ту је много научио о политичким, црквеним, друштеним и културним приликама Срба у Аустроугарској, упознао епископе, архимандрите фрушкогорских манастира, многе друге људе виђене у народу. Орфелин је у потоњим годинама два пута службовао и на двору епископа Викентија Јовановића Видака у Темишвару (1762, 1771)...

Разноврсно дело Захарије Орфелина краси ризницу српске културе. Постигао је највише у графичкој уметности  ЏВИИИ века, у књижевности био претеча песничког израза, предњачио у штампању књига, посебно у Венецији, где је неколико година био ревизор у штампарији Димитрија Теодосија. Орфелинов Горестни плач (Плач Сербији) прва је штампана песма у српској књижевности (1762). У књижици својих стихова Мелодија к пролећу, насталих у Новом Саду, објавио је прву српску песму за децу (1765), а његово чувено романсирано Житије Петра Великог из 1772. две године касније је прештампано у Петрограду и ту раскошну књигу о руском цару је у свом дому имао и сам Пушкин. Орфелинову Калиграфију – краснопис за српске и румунске школе у Банату, царица Марија Терезија наградила је са 100 дуката, а у Бечу је стекао још једно велико признање - примљен је за члана Академије ликовних уметности (1772).

У пролеће 1783, на препоруку митрополита Мојсеја Путника, стигао је у Беч за коректора у штампарији Јосифа Курцбека. Тешко болестан - крварио од туберкулозе, вратио се у Нови Сад, усамљен и без наде у опоравак. Епископ Јосиф Јовановић Шакабента сместио га је на владичином имању на Сајлову. Орфелин је тамо и умро 19. (30) јануара 1785, а сутрадан је сахрањен у порти Светојованске цркве у Новом Саду. Гробље око тог храма затворено је 1873, а она сама порушена је 1921. Посмртни остаци Новосађана, чији су гробови били обележени споменицима, пренети су у посебне гробнице, а свих осталих у заједничку раку на Успенском гробљу. Тада се заувек изгубио траг Захарије Орфелина.

Орфелин је умро „пребједно“, писао је доцније Јован Рајић, отац новије српске историографије. Ипак, на крају се обистинило, како вели Вукмановић, веровање Доситеја Обрадовића да ће сиромашни Орфелин „бити поштован и онда када његови сити и богати гониоци сасвим ишчезну из сећања Срба“. Доситеј је ожалио његову смрт речима дивљења свом претечи у ширењу западњачке културе и просвете у српском народу, пишући при томе сасвим отворено и да ће Новосађани „просвештени бити кад љубезном Орфелину статуу воздигну“.

Мирослав Стајић

Орфелинове кости на Житном тргу?

Недавно је на Житном тргу, приликом реконструкције коловоза, откривено неколико десетина гробница које су у XVIII веку биле део гробља уз негдашњу Светојованску цркву. Иако је по рушењу овог храма 1921. наводно обављена ексхумација и постоји та заједничка гробница на Успенском гробљу, проналазак поменутих гробова оставља простор за веровање да су археолози сада можда случајно открили и посмртне остатке – Захарија Орфелина.