Edin Karamazov: Gerilska borba za svaku notu

Planetarnu mu je popularnost donela saradnja sa Stingom, ali je nastupao i sa Andreasom Šolom, Arijanom Saval... a 25. jula na koncertu u Novom Sadu sviraće u duetu s našim proslavljenim violinistom Stefanom Milenkovićem. Na programu, koji će njih dvojica sledeće subote izvesti u vrtu Srenjoškolskog doma, nalaze se kompozicije Baha, Šuberta, ali i „Istorija tanga” Astora Pjacole...

Ima li borbe ega kada se „sudare” dva planetarno poznata muzičara? 

– Stefan, baš kao i svi muzičari s kojima sarađujem, nemaju u tom smislu izražen ego. Naravno da ima sitnica na koje gledamo različito, jer tokom rada na nekom notnom materijalu svako donosi svoje ideje. Ali nije to nekakvo nadmetanje, naprotiv. U pitanju je kreativan proces u koji se unosi naše iskustvo, talenat, podsvest, a čiji je rezultat temelj za koncert ili snimak. Uostalom, mislim da egoizmu ni nema mesta u klasici. Jer kada svirate, recimo, Šuberta, ta su dela toliko dobro napisana da vaš ego tu zaista nema šta da traži – primerenije je biti manji od makovog zrna.

Kada čovek posmatra vaše raznorodno muzičko delovanje, stiče se utisak da uvek nastojite da u muzici koju izvodite otkrijete nešto drugačije, novo... Ili je to samo bekstvo od vlastite konstatacije da danas „uvek isti ljudi sviraju uvek iste kompozicije”?

– I ja sam među tim uvek istim koji sviraju uvek isto (smeh)... Iza svega što se nekome sa strane čini drugačije u mojoj muzici, u mojim interpretacijama, stoje godine i godine rada, razmišljanja, promišljanja, pripremanja i realizacije različitih projekata. I priznajem da sam sretan što te note koje izvodim još uvek imaju svoju publiku. Jer danas ljudi ne samo da slušaju, nego i jedu, udišu, mirišu... ono što im se naširoko servira, a to je uglavnom banalno i bljutavo.

Da li ste i dalje štreber koji je posvećen muzici i svojim instrumentima po celi dan?

– Štreber sam koji se malo umorio. Pre neko veče svirao sam u Dubrovniku u Kneževom dvoru, bila je takva vrućina da sam se zapitao zar nije bolje prodavati sladoled...? Šalim se. Sviraću dok god u meni ima života i dok me bar dve osobe slušaju i ozbiljno shvataju. Ne kažem ja da će to što radim doneti nekakav boljitak svetu, naravno da neće, ali umetnička muzika zaista oplemenjuje naše duše, pa je otuda i usud nas koji se gerilski borimo za svaku klasičnu notu – da ne odustanemo.

Muzika je umetnost a u umetnosti su i rizici. Koliko ste danas spremni da rizikujete u odnosu na neko vreme od pre 15-20 godina?

– Kada je čovek mlađi, često srlja, misleći da može sve. Što je, pak, zreliji, oseti da je i odgovorniji. Bah nam je davno poručo: Dovoljno je samo odsvirati note. Istina, pređašnji rizici su ostali, i barem ja ih se nikako ne mogu rešiti, jedino što sada više o njima toliko ne razmišljam. Stoga mi se i čini da sada konačno uspevam da postavim note na prava mesta i da ih obojim na željeni način, odnosno osećam da, eto u svojoj pedesetoj, bolje sviram nego ikada.

Snimili ste nekoliko CD-a, ali i dalje govorite o tome da samo na pozornici muzikom možete zaista iskazati ono što želite, mislite i osećate?

– Kada snimaš, pred tobom je samo mikrofon. I taj delić sebe, koji odvajaš kroz muziku, svu tu energiju - njemu daruješ. A na pozornici muziku deliš sa više ljudi, onih s kojima sviraš i onima kojima sviraš. Ali činjenica je i to da sve više snimam. Upravo sa Stefanom Milenkovićem snimio sam CD koji već, evo dve godine, čeka da bude zaokružen i promovisan. Jer, obojica smo veliki kontrol-frikovi, pa smo isti materijal snimili tri puta: u crkvi u Vukovaru, u Beogradu i konačno u zlarinskoj crkvi. I taj će se CD zvati „Mozaik”, baš kao i program koji ćemo svirati u Novom Sadu.

Miša Voljčko