Един Карамазов: Герилска борба за сваку ноту
Међу данашњим врхунским светским виртуозима на лаути тешко да се иједан по инвентивности и разноврсности свог музичког деловања може мерити са Едином Карамазовим.
Планетарну му је популарност донела сарадња са Стингом, али је наступао и са Андреасом Шолом, Аријаном Савал... а 25. јула на концерту у Новом Саду свираће у дуету с нашим прослављеним виолинистом Стефаном Миленковићем. На програму, који ће њих двојица следеће суботе извести у врту Срењошколског дома, налазе се композиције Баха, Шуберта, али и „Историја танга” Астора Пјацоле...
Има ли борбе ега када се „сударе” два планетарно позната музичара?
– Стефан, баш као и сви музичари с којима сарађујем, немају у том смислу изражен его. Наравно да има ситница на које гледамо различито, јер током рада на неком нотном материјалу свако доноси своје идеје. Али није то некакво надметање, напротив. У питању је креативан процес у који се уноси наше искуство, таленат, подсвест, а чији је резултат темељ за концерт или снимак. Уосталом, мислим да егоизму ни нема места у класици. Јер када свирате, рецимо, Шуберта, та су дела толико добро написана да ваш его ту заиста нема шта да тражи – примереније је бити мањи од маковог зрна.
Када човек посматра ваше разнородно музичко деловање, стиче се утисак да увек настојите да у музици коју изводите откријете нешто другачије, ново... Или је то само бекство од властите констатације да данас „увек исти људи свирају увек исте композиције”?
– И ја сам међу тим увек истим који свирају увек исто (смех)... Иза свега што се некоме са стране чини другачије у мојој музици, у мојим интерпретацијама, стоје године и године рада, размишљања, промишљања, припремања и реализације различитих пројеката. И признајем да сам сретан што те ноте које изводим још увек имају своју публику. Јер данас људи не само да слушају, него и једу, удишу, миришу... оно што им се нашироко сервира, а то је углавном банално и бљутаво.
Да ли сте и даље штребер који је посвећен музици и својим инструментима по цели дан?
– Штребер сам који се мало уморио. Пре неко вече свирао сам у Дубровнику у Кнежевом двору, била је таква врућина да сам се запитао зар није боље продавати сладолед...? Шалим се. Свираћу док год у мени има живота и док ме бар две особе слушају и озбиљно схватају. Не кажем ја да ће то што радим донети некакав бољитак свету, наравно да неће, али уметничка музика заиста оплемењује наше душе, па је отуда и усуд нас који се герилски боримо за сваку класичну ноту – да не одустанемо.
Музика је уметност а у уметности су и ризици. Колико сте данас спремни да ризикујете у односу на неко време од пре 15-20 година?
– Када је човек млађи, често срља, мислећи да може све. Што је, пак, зрелији, осети да је и одговорнији. Бах нам је давно поручо: Довољно је само одсвирати ноте. Истина, пређашњи ризици су остали, и барем ја их се никако не могу решити, једино што сада више о њима толико не размишљам. Стога ми се и чини да сада коначно успевам да поставим ноте на права места и да их обојим на жељени начин, односно осећам да, ето у својој педесетој, боље свирам него икада.
Снимили сте неколико ЦД-а, али и даље говорите о томе да само на позорници музиком можете заиста исказати оно што желите, мислите и осећате?
– Када снимаш, пред тобом је само микрофон. И тај делић себе, који одвајаш кроз музику, сву ту енергију - њему дарујеш. А на позорници музику делиш са више људи, оних с којима свираш и онима којима свираш. Али чињеница је и то да све више снимам. Управо са Стефаном Миленковићем снимио сам ЦД који већ, ево две године, чека да буде заокружен и промовисан. Јер, обојица смо велики контрол-фрикови, па смо исти материјал снимили три пута: у цркви у Вуковару, у Београду и коначно у зларинској цркви. И тај ће се ЦД звати „Мозаик”, баш као и програм који ћемо свирати у Новом Саду.
Миша Вољчко