Antologijska dela na izložbama u Novom Sadu i Zagrebu

nacionalne moderne umetnosti prve polovine 20. veka, prvi put će biti prikazan izvan Srbije na postavci koja će od 19. novembra biti priređena u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu. Dve nedelje kasnije, 3. decembra, u Novi Sad dolazi izložba Moderne galerije iz Zagreba sa postavkom „Miroslav Kraljević i njegovi sledbenici“.

Ovom izložbom prvi put će se u Srbiji predstaviti izbor od 68 radova ovog izuzetnog umetničkog fonda. Autor postavke koja će predstaviti hrvatsko slikarstvo početka 20. veka je veliki znalac Kraljevićevog opusa, profesor dr Zvonko Maković, istaknuti istoričar umetnosti, esejista i pesnik.

– Period druge i početka treće decenije proteklog veka obeležio je čitavo stoleće u hrvatskom slikarstvu, a ličnost Miroslava Kraljevića je tu nezaobilazna – ukazuje dr Zvonko Maković, koji je proteklog vikenda boravio u Novom Sadu kao jedan od učesnika regionalne književne konferencije „Book talk“. – Kraljević je umro sa 28 godina 1913, međutim njegova prva izložba u jesen 1912. kada dolazi iz Pariza, i druga, posthumna, održana u jesen 1913, bile su kultne za slikare koji su se tada javljali. Jedan od njih, Milivoj Uzelac, kaže da su na Kraljevićevim izložbama hodali na prstima iz strahopoštovanja.

Kraljević je, naime, pojašnjava dr Maković, okrenuo kurs hrvatske umetnosti i slikarstva koje je do tada naginjalo prema Minhenu i Beču.

– Nakon školovanja u Minhenu on odlazi u Pariz i zapravo se formira na zasadama impresionizma, kasnog impresionizma, da bi kasnije intuitivno otkrio ekspresionizam. Pandan tome u Srbiji bila bi Nadežda Petrović, koja je već pre konstituisanja ekspresionizma načinjala ekspresionističke teme. To je Kraljević učinio za hrvatsko slikarstvo. Dakle, oslobodio je slikarstvo literature, vratio mu je realizam bez simboličkog govora, metafore, bez dekorativnog balasta secesije i sveo ga na srž ranog modernizma kasnog 19. stoleća. Bogat i raznolik opus Miroslava Kraljevića otvorio je čitavo stoleće i ostavio dubok trag u umetnosti između dva svetska rata. Bio je inspiracija čitavom nizu umetnika, pored Vilka Gecana, Marijana Trepše, Vladimira Varlaja, među njegovim sledbenicima su i stvaraoci značajni za srpsko slikarstvo poput Petra Dobrovića, Save Šumanovića, Milivoja Uzelca...

– S druge strane, u Zbirci Pavla Beljanskog je, recimo, ključna slika hrvatskog slikarstva kasnog 19. veka „Velika Iza“ Vlaha Bukovca. Ona je gostovala i pre na retrospektivama Bukovca, međutim sada je restaurirana, a dolazi u Zagreb i u drugom kontekstu kao deo jedne respektabilne, fascinantne zbirke – ukazuje Maković. – Tu su zatim i remek dela Ignjata Joba, čiju sam retrospektivu radio1998, ali tada ove slike nisu bile pokazane u Zagrebu. Posebno nam je važan Sava Šumanović koji se školovao u Zagrebu, izlagao tamo, prijateljevao sa Milanom Štajnerom, Vilkom Gecanom, učestvovao na hrvatskom proletnjem salonu, a pogotovo će nam biti važan kada se 1920. vratio iz Pariza sa školovanja kod Andrea Lota i pokazao sasvim novu umetnost koja je preokrenula, kao što je govorio Miodrag B. Protić i hrvatsko i srpsko slikarstvo dvadesetih godina proteklog veka. Šumanović je zajednička poveznica srpskog i hrvatskog slikarstva u određenom vremenu kada smo bili jedinstveni prostor u kome se on formirao i, nažalost, tragično završio svoj život. Razmena izložbi koja je dogovorena po Makoviću je izuzetno dragocena. To je naša sudbina, kako kaže, i ne možemo pobeći jedni od drugih. S tom idejom on je pre nekoliko godina inicirao i gostovanje izložbe Narodnog muzeja, koja poseduje dela od Lepenskog vira pa do umetnosti 20. veka. Jedan segment se odnosi i na hrvatsku umetnost, među kojima je i kompletan kosovski ciklus Ivana Meštrovića, kao i dela drugih umetnika od Karasa iz 19. veka pa sve do Knifera. Izložba sa ovim delima priređena u Zagrebu odlično je primljena i u izboru NIN-a bila je proglašena za jedan od događaja godine. Kroz tu saradnju, po rečima Makovića, pokazano je ne samo kako se razbijaju granice, nego je bilo važno ta dela predstaviti i jer su deo naše zajedničke prošlosti i u dobra podloga za zajedničku evropsku budućnost.

Nina Popov

Sećanje na Tribinu mladih

Poezija je ravnopravni deo umetničkog angažmana našeg sagovornika, mada se sada više bavi svojom drugom profesijom. Upravo dolazeći u Novi Sad setio se da je za jednu od prvih zbirku poezije dobio nagradu Pečat varoši sremskokarlovačke. Za Novi Sad ga vezuje još mnogo toga, jer početkom sedamdesetih vodio je likovni program na Tribini mladih.

– Judita Šalgo, koja je došla nakon Želimira Žilnika me je pozvala na Tribinu i tu sam se na neki način formirao, pravio izložbe, upoznao neke ljude i stvorio prijateljstva koja traju do danas. Tada sam se družio sa Slobodanom Tišmom, Slavkom Bogdanovićem, Miroslavom Mandićem, Mirkom Radojčićem, Bogdankom i Dejanom Poznanovićem. Ponovo ću sledeće nedelje doći u Novi Sad na izložbu Boška Mandića, čiji autor je Nebojša Milenković sa kojim takođe vrlo dobro sarađujem.