Антологијска дела на изложбама у Новом Саду и Загребу

националне модерне уметности прве половине 20. века, први пут ће бити приказан изван Србије на поставци која ће од 19. новембра бити приређена у Умјетничком павиљону у Загребу. Две недеље касније, 3. децембра, у Нови Сад долази изложба Модерне галерије из Загреба са поставком „Мирослав Краљевић и његови следбеници“.

Овом изложбом први пут ће се у Србији представити избор од 68 радова овог изузетног уметничког фонда. Аутор поставке која ће представити хрватско сликарство почетка 20. века је велики зналац Краљевићевог опуса, професор др Звонко Маковић, истакнути историчар уметности, есејиста и песник.

– Период друге и почетка треће деценије протеклог века обележио је читаво столеће у хрватском сликарству, а личност Мирослава Краљевића је ту незаобилазна – указује др Звонко Маковић, који је протеклог викенда боравио у Новом Саду као један од учесника регионалне књижевне конференције „Боок талк“. – Краљевић је умро са 28 година 1913, међутим његова прва изложба у јесен 1912. када долази из Париза, и друга, постхумна, одржана у јесен 1913, биле су култне за сликаре који су се тада јављали. Један од њих, Миливој Узелац, каже да су на Краљевићевим изложбама ходали на прстима из страхопоштовања.

Краљевић је, наиме, појашњава др Маковић, окренуо курс хрватске уметности и сликарства које је до тада нагињало према Минхену и Бечу.

– Након школовања у Минхену он одлази у Париз и заправо се формира на засадама импресионизма, касног импресионизма, да би касније интуитивно открио експресионизам. Пандан томе у Србији била би Надежда Петровић, која је већ пре конституисања експресионизма начињала експресионистичке теме. То је Краљевић учинио за хрватско сликарство. Дакле, ослободио је сликарство литературе, вратио му је реализам без симболичког говора, метафоре, без декоративног баласта сецесије и свео га на срж раног модернизма касног 19. столећа. Богат и разнолик опус Мирослава Краљевића отворио је читаво столеће и оставио дубок траг у уметности између два светска рата. Био је инспирација читавом низу уметника, поред Вилка Гецана, Маријана Трепше, Владимира Варлаја, међу његовим следбеницима су и ствараоци значајни за српско сликарство попут Петра Добровића, Саве Шумановића, Миливоја Узелца...

– С друге стране, у Збирци Павла Бељанског је, рецимо, кључна слика хрватског сликарства касног 19. века „Велика Иза“ Влаха Буковца. Она је гостовала и пре на ретроспективама Буковца, међутим сада је рестаурирана, а долази у Загреб и у другом контексту као део једне респектабилне, фасцинантне збирке – указује Маковић. – Ту су затим и ремек дела Игњата Јоба, чију сам ретроспективу радио1998, али тада ове слике нису биле показане у Загребу. Посебно нам је важан Сава Шумановић који се школовао у Загребу, излагао тамо, пријатељевао са Миланом Штајнером, Вилком Гецаном, учествовао на хрватском пролетњем салону, а поготово ће нам бити важан када се 1920. вратио из Париза са школовања код Андреа Лота и показао сасвим нову уметност која је преокренула, као што је говорио Миодраг Б. Протић и хрватско и српско сликарство двадесетих година протеклог века. Шумановић је заједничка повезница српског и хрватског сликарства у одређеном времену када смо били јединствени простор у коме се он формирао и, нажалост, трагично завршио свој живот. Размена изложби која је договорена по Маковићу је изузетно драгоцена. То је наша судбина, како каже, и не можемо побећи једни од других. С том идејом он је пре неколико година иницирао и гостовање изложбе Народног музеја, која поседује дела од Лепенског вира па до уметности 20. века. Један сегмент се односи и на хрватску уметност, међу којима је и комплетан косовски циклус Ивана Мештровића, као и дела других уметника од Караса из 19. века па све до Книфера. Изложба са овим делима приређена у Загребу одлично је примљена и у избору НИН-а била је проглашена за један од догађаја године. Кроз ту сарадњу, по речима Маковића, показано је не само како се разбијају границе, него је било важно та дела представити и јер су део наше заједничке прошлости и у добра подлога за заједничку европску будућност.

Нина Попов

Сећање на Трибину младих

Поезија је равноправни део уметничког ангажмана нашег саговорника, мада се сада више бави својом другом професијом. Управо долазећи у Нови Сад сетио се да је за једну од првих збирку поезије добио награду Печат вароши сремскокарловачке. За Нови Сад га везује још много тога, јер почетком седамдесетих водио је ликовни програм на Трибини младих.

– Јудита Шалго, која је дошла након Желимира Жилника ме је позвала на Трибину и ту сам се на неки начин формирао, правио изложбе, упознао неке људе и створио пријатељства која трају до данас. Тада сам се дружио са Слободаном Тишмом, Славком Богдановићем, Мирославом Мандићем, Мирком Радојчићем, Богданком и Дејаном Познановићем. Поново ћу следеће недеље доћи у Нови Сад на изложбу Бошка Мандића, чији аутор је Небојша Миленковић са којим такође врло добро сарађујем.