Prečanska leksika: Strnjika ili drugi život žita

 Mnogo lakša i lepša priča o drugom životu žita je život strnjike. Onih ostataka slame, tek koji centimetar uzdignutih od zemlje, koje je poštedela kosa, dal’ ona klasična rukom čovečijom zamahnuta, ili ova savremena, rezalica – makazica položena horizontalno, koja hvata čak devet meteri širine kod najnovijih kombajna (lično koračao na Sajmu da izmerim otkos!). U stvari, ti ostaci zaista „umiru”, budu zaorani ili istrunu stojeći, ali sve oko njih oživi. Ako to dozvole ratari, odnosno ako odmah ne uzugare (plitko preoru), njivu.

Sveža, „mlada” strnjika je kao zlatom presvučena. Još ako je gledana po suncu, a u doba žetve njega je i najviše ovde, u našoj klimi. Tek posle dva-tri dana, naročito ako padne kiša ili je uhvati nekoliko rosnih zora, strnjika menja boju. Slama potamni, postaje smeđa, siva, te prestaje da boji njivu. Naime, nijedna kosa ne može da pokosi baš sve živo u zrelom žitu. Čak ni sad kada je čuvano hemijom, prskano protiv svih korova i urodica.

Ipak je glavu sačuvao pokoji poponac, divija nana, menta, čak i jagodnjak, šnjur kupine. Oslobođene glavnog useva, „neželjene” travke rastu maltene naočigled. U ne tako davna vremena, strnjika je i ostavljana da bude neka vrsta paše za sitniju stoku: ovce, svinje, da se ne pominje živina, pitoma i divlja (golubovi, fazani, grlice, vrapci, čvorci) kojoj je i sveža strnjika bogata trpeza.

Naime, kosci su mimo svoje volje ostavili i dosta zrna, što omlaćenog i oslobođenog osija samom kosidbom, što ispuštanjem i celih klasova. Nešto se i izgazi, zalepi za vlažnu zemlju ili blato, poneki vlat izmigolji iz snopa, promaši ga kosa… Iz tog zrnevlja niče nova biljka. Ne čeka oktobar, zazeleni se za nekoliko dana. Kaže se strnjika – prorasla.



Ne bude strnjika paša samo životinjama. Začas se na njoj pojave i cvetovi. Čuven je bio konjski bosiljak, dosta neugledan, nizak, s malo listova, ali mnogo sitnih cvetova, belih i ružičastih cilindara, a medonosan. Prava radost za pčele. Pošto je na strnjikama bilo životinja, moralo je biti i ljudi. Još od samog njenog „rađanja”, kada se žito kosilo ručno, gazilo se po strnjiki, iza još uspravnih stabljika.



„Rečnik srpskih govora Vojvodine” (Matica srpska) navodi sećanja ratara da je za vreme Prvog svetskog rata siromaštvo bilo takvo da su risari bosi radili te se često povređivali. Međutim, po strnjici (strnjiki) se išlo bosih tabana i kasnije. Pre nešto više od pola veka takmičili smo se ko će biti veštiji u hodanju, čak i trčanju, po pokošenom žitu.



Trik je bio u tehnici gaženja, odnosno u držanju stopala što niže i obaranju strnjike, koja je tako manje bola. Ipak to nije bilo baš prijatno, s obzirom da se trnje svejedno zabadalo u nježnije delova tabana, a najveće nevolje su zadavale vreže kupina (mi smo ih zvali jagodama) koje su zaustavljale korak, kačile se čak na članke i tamo ostavljale oderanu kožu, često naterujući i po koju kap krvi. Otuda i poslovica za neprijatan doživljaj: Proveo se kao bos po strnjici.



Strnjika se zove i strnište, ali više u negativnom smislu, kad se želi reći za neki kraj da je zapušten, pust, neplodan. Kao, tamo ima samo pustih livada i strništa. Kad je neki čovek zapušten, nemaran i neuredan, kaže se da mu je brada kao strnjika, dakle lice obraslo čekinjama.

U savremenoj poljoprivredi strnjika kratko živi.

Nikom ne treba kao paša jer se stoka hrani u stajama, a ratari žure da je zaoru, sačuvaju bar nešto organske materije na oranicama, a potom negde čak i seju drugi, „postrni” usev, neko brzorastuće povrće. Ipak, strnjika je precizirala imena nekim usevima pa se po njoj pšenica, raž, ječam, ovas, zob, a sada i soja zovu – strna žita.



Pavle Malešev