Пречанска лексика: Стрњика или други живот жита

 Много лакша и лепша прича о другом животу жита је живот стрњике. Оних остатака сламе, тек који центиметар уздигнутих од земље, које је поштедела коса, дал’ она класична руком човечијом замахнута, или ова савремена, резалица – маказица положена хоризонтално, која хвата чак девет метери ширине код најновијих комбајна (лично корачао на Сајму да измерим откос!). У ствари, ти остаци заиста „умиру”, буду заорани или иструну стојећи, али све око њих оживи. Ако то дозволе ратари, односно ако одмах не узугаре (плитко преору), њиву.

Свежа, „млада” стрњика је као златом пресвучена. Још ако је гледана по сунцу, а у доба жетве њега је и највише овде, у нашој клими. Тек после два-три дана, нарочито ако падне киша или је ухвати неколико росних зора, стрњика мења боју. Слама потамни, постаје смеђа, сива, те престаје да боји њиву. Наиме, ниједна коса не може да покоси баш све живо у зрелом житу. Чак ни сад када је чувано хемијом, прскано против свих корова и уродица.

Ипак је главу сачувао покоји попонац, дивија нана, мента, чак и јагодњак, шњур купине. Ослобођене главног усева, „нежељене” травке расту малтене наочиглед. У не тако давна времена, стрњика је и остављана да буде нека врста паше за ситнију стоку: овце, свиње, да се не помиње живина, питома и дивља (голубови, фазани, грлице, врапци, чворци) којој је и свежа стрњика богата трпеза.

Наиме, косци су мимо своје воље оставили и доста зрна, што омлаћеног и ослобођеног осија самом косидбом, што испуштањем и целих класова. Нешто се и изгази, залепи за влажну земљу или блато, понеки влат измигољи из снопа, промаши га коса… Из тог зрневља ниче нова биљка. Не чека октобар, зазелени се за неколико дана. Каже се стрњика – прорасла.



Не буде стрњика паша само животињама. Зачас се на њој појаве и цветови. Чувен је био коњски босиљак, доста неугледан, низак, с мало листова, али много ситних цветова, белих и ружичастих цилиндара, а медоносан. Права радост за пчеле. Пошто је на стрњикама било животиња, морало је бити и људи. Још од самог њеног „рађања”, када се жито косило ручно, газило се по стрњики, иза још усправних стабљика.



„Речник српских говора Војводине” (Матица српска) наводи сећања ратара да је за време Првог светског рата сиромаштво било такво да су рисари боси радили те се често повређивали. Међутим, по стрњици (стрњики) се ишло босих табана и касније. Пре нешто више од пола века такмичили смо се ко ће бити вештији у ходању, чак и трчању, по покошеном житу.



Трик је био у техници гажења, односно у држању стопала што ниже и обарању стрњике, која је тако мање бола. Ипак то није било баш пријатно, с обзиром да се трње свеједно забадало у њежније делова табана, а највеће невоље су задавале вреже купина (ми смо их звали јагодама) које су заустављале корак, качиле се чак на чланке и тамо остављале одерану кожу, често натерујући и по коју кап крви. Отуда и пословица за непријатан доживљај: Провео се као бос по стрњици.



Стрњика се зове и стрниште, али више у негативном смислу, кад се жели рећи за неки крај да је запуштен, пуст, неплодан. Као, тамо има само пустих ливада и стрништа. Кад је неки човек запуштен, немаран и неуредан, каже се да му је брада као стрњика, дакле лице обрасло чекињама.

У савременој пољопривреди стрњика кратко живи.

Ником не треба као паша јер се стока храни у стајама, а ратари журе да је заору, сачувају бар нешто органске материје на ораницама, а потом негде чак и сеју други, „пострни” усев, неко брзорастуће поврће. Ипак, стрњика је прецизирала имена неким усевима па се по њој пшеница, раж, јечам, овас, зоб, а сада и соја зову – стрна жита.



Павле Малешев