„Stojadinom” sakupio sve pečate

 što on sve jeste. Ali, retko ko zna da je Ervin sa suprugom automobilom prokrstario celom bivšom Jugoslavijom. Da je to tako potvrđuju i plakete, bronzana, srebrna i zlatna, koju su Ervin i njegova supruga zaslužili učešćem u kampanji Auto moto saveza Jugoslavije – „Autotransverzala – Upoznaj svoju domovinu da bi je više voleo”. Kampanja je vođena 70-ih godina prošlog veka.



- Po prirodi sam radoznao, volim sve da vidim, da vozim i rešio sam da učestvujem u toj kampanji. AMSJ je u svakoj od bivših republika odredio pet zanimljivih mesta u kojima su se nalazili specijalni pečati. Na primer, u Sloveniji je to, između ostalih mesta, bio Ankaran, u Hrvatskoj Kumrovec, pa recimo manastir Svetog Jovana Bigorskog u Makedoniji, Žabljak u Crnoj Gori. Stignete u mesto, udarite pečat i nastavljate dalje.



Kad sakupite 10, dobijete bronzanu plaketu, 20 srebrnu, a 30 zlatnu. Ne mora to da bude u jednoj godini. Koristio sam svaku priliku, osim službenih putovanja, da sakupljam pečate, a sa mnom je išla i supruga, pa je plakete dobila i ona kao suvozač. Krenuo sam prvih godina „tristaćem”, a završio 1980. „stojadinom”. Plakete su se uvek dodeljivale 29. novembra za Dan republike – priča za „Dnevnik” Ervin Buheker.



Na putovanjima autotransverzalom Ervin i njegova porodica doživeli su bezbroj lepih i zanimljivih stvari.

– Na Žabljaku nije bilo pečata. Nisu ni čuli za tako nešto. Šta ću sad? Nazovem AMS Crne Gore, a oni nisu ni čuli za kampanju. Onda nazovem AMS Jugoslavije, kažu mi, neka ti udare bilo koji pečat na kom piše Žabljak, priznaćemo. Tako je i bilo i to je jedini pečat koji se razlikuje od ostalih. Bilo je kvarova na automobilu, gumi defekta.



Opet u Crnoj Gori, pokvari se auto i zamolimo neke domaćine da prespavamo u dvorištu. Žena i deca u kolima, a ja u šatoru za jednu osobu. Ujutro mi žena ispriča kako oka nije sklopila. Kaže, drmaju se kola, pomisli da je zemljotres, a kad je bolje pogledala, ono krava se češe o vrata - priseća se Buheker.



Porodica Buheker obišla je celu bivšu domovinu i Ervin danas kaže da lepše zemlje valjda na svetu nije bilo, ali da ni tada, a ni sada, nije dobro promovisana.– Lepa zemlja, dobri ljudi, toga se sećam. Najmanje sam obilazio Vojvodinu, kao da sam predosetio šta će da se desi. Nažalost, sad mogu po Vojvodini, ali nestalo je para. Nosim predivne uspomene, fotografije, i naravno plakete koje kad pogledam setim se šta smo moja porodica i ja lepo doživeli – zaključuje Buheker.



Ž. Balaban