Kako da se (s)nađemo
“Srpska književna kritika i esejistika danas” bila je tema novog u nizu okruglih stolova u Ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu,
koji se bave pitanjem “Srpska književnost danas”. Nakon okruglog stola “Srpska poezija danas” (2014) i “Srpska proza danas”, okrugli sto o književnoj kritici i esejistici bio je treći, od ukupno pet predviđenih. Dogodine će tema biti “Srpska dramska književnost danas”, a ciklus će biti okončan 2018, okruglim stolom na temu “Srpska književost za decu danas”.
Goste i učesnike pozdravio je predsednik Ogranka SANU Stevan Pilipović, rečima da je dobra kritika nekad važnija i od samog dela, pogotovo u vreme lažnih vrednosti, propagande i pretvaranja umetnosti u robu, kojima je kritika suprotstavljena. Urednik programa Miro Vuksanović o kritici i kritičarima rekao je da su danas zamenjeni i zaklonjeni hronikom i politikom, da nema više onih koji formiraju čitalački interes, iako nikad nije objavljivano toliko knjiga, mada su mnoge nepotrebne, ponavljačke, ili van svih standarda.
- Kako da se snađe kritičar? Ko čita, a ko objavljuje njegove tekstove? Može li kritičar biti društveno koristan i ko to određuje? Da li je lektira postala kazna i za đake i za pisce? - samo su neka od pitanja kojima je Vuksanović nagovestio šta može da se očekuje od učesnika okruglog stola na temu “Srpska književna kritika i esejistika danas”.
Sesiju su uvodnim radovima otvorili prof. dr Milan Radulović i prof. dr Saša Radojčić. Radulović je govorio o kritici, a Radojčić o esejistici.
Predočivši da njegovo razumevanje književne kritike počiva na anglosaksonskom pojmu kritike kao misli o književnosti, Radulović je poslednjih pola veka podelio na periode vezane za ideološke paradigme - pluralizam u vreme komunizma, reafirmaciju visokog modernizma posle 1980, postmodernistički “kraj istorije” u vreme kraja Jugoslavije i neokonzervativnu kritiku.
- Kulturna ideologija je civilizacijska orijentacija koja je nekad saveznik, a nekad protivnik opšte orijentacije društva - rekao je Radulović, istakavši da savremeno srpsko društvo nema izgrađenu kulturnu ideologiju koja bi trebalo da bude unutrašnji sadržaj kritike kao misli o književnosti. Ipak, Radulović je današnje vreme označio najzdravijim, jer se srpska književnost posmatra kao univerzalna, svetska književnost, sa “srpskim kulturnim obrascem ponovo u svesti kritičara”.
Pokušavajući prvo da odredi šta je to esej, Saša Radojčić
je podsetio i na filozofsku definiciju eseja kao kulturnog predmeta kritičke dimenzije, suprotstavljenog sistematskom mišljenju. Kod nas, naveo je on, teško je odrediti razliku između kritičara i esejiste, što je od navedenih primera najočitije u slučaju Jovana Hristića. Kod Isidore Sekulić, Ive Andrića ili Danila Kiša, superiornu esejistiku zasenila je književnost koju su pisali. U daljim određenjima i tipologiji savremene srpske esejistike Radojčić je spominjao i pesnike i profesore, dodajući na kraju da su zadaci za esejiste budućnosti da posreduju i da srpsku kulturu zauzmu prema vrednostima kako bi se oduprla degradirajućim trendovima.
- Teškoće i prepreke su u kolumnistici - naveo je na kraju.
Igor Burić