INTERVJU: ANĐELIKA SIMIĆ, GLUMICA U mom slučaju nema greške

Ima u ovom razmišljanju fina linija koja deli vrhunsko postignuće od onog za koje se misli ili očekuje da je takvo. Ima u glumačkom poslu još finija nit koja može da se prepozna samo iz publike. 

U svakom pogledu, tetka Slavka Anđelike Simić, u predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Dušana Kovačevića, u režiji Milana Neškovića, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, zavredela je pažnju za jednu ovakvu analizu. Zavredela je i čak dve nagrade, jednu „veliku“, Sterijinu, i jednu „malu“, Nagradu za epizodu producentske kuće „SkoMedijaSko“. 

Pričajući u večeri izvedbe i uručenja jedne od nagrada, moram da vas pitam da li to utiče na samu izvedbu i na koji način?

- Priznaću, da. Ovo je moje drugo igranje posle saznanja da sam dobila nagrade. Za prvo igranje posle bila je jedna posebna pripravnost. Živi smo ljudi, u čovekovoj glavi je da sve bude kako treba, da sve to što sam saznala kao lepu vest opravdam. Iako sam sigurna u ono što igram i ono što radim, ipak je tu taj jedan crv koji te budi da si pripravan.

Koliko je u pozivu glumca važna ta povratna informacija? Da li to nastane u procesu proba, sa rediteljem i kolegama, ili kasnije, kroz recepciju publike, kritike, ili možda čak kroz razgovor sa članovima porodice i prijateljima?

- U mom slučaju to nastaje od prvog časa kad se izgovori da treba nešto da igram i kad ja na to pristanem. Onda kad pročitam ulogu, kad pročitam tekst. Od tog trenutka počinje taj mehanizam odgovornosti i pripravnosti. On se samo gradi i raste, ponovo se uspostavlja tokom svake probe i svih etapa u fazi kreiranja lika. Kao konačnica tog procesa je povratna informacija od publike, a to jeste ključno u našem poslu. Kada se to desi, sve drugo što stiže – da li su to kritike ili nagrade – samo je lepa nadogradnja. U slučaju ove naše predstave, obradovalo me je da igram ovu ulogu. Već od prve probe bila je moja, ako to mogu tako da kažem. Pratila sam svaku reč Milana Neškovića koje je izgovarao ne samo meni nego svima nama. Ono što mi je bila vodilja, generalno za celu predstavu, upućeno za sve nas, ceo ansambl predstave, bila je rečenica: „Pronađite svako od vas u svom liku nešto ekstremno.“ To je bilo seme. Zrno koje je bilo prisutno kad sam je pravila.

Šta je za vas u liku Slavke ekstremno?

- Ja bih rekla sve. Prvo, Dušan Kovačević je nju napisao u drugom ruhu. Ona sedi za stolom, hekla, a u didaskaliji kaže da je stara toliko da je prestala da stari. Pitala sam Milana što je mene uzeo u podelu, iako sam znala da je mlađa podela i za ostale likove. On mi je to potvrdio, a ja sam njemu rekla da ne bežim da igram to što je napisano, samo da ne napravimo kolokvijum glume gde ću stavljati sedu kosu… Mislim, može i to, ali da me ne uzbuđuje. Onda je on potvrdio da je radimo iz mog doba i glumačkog habitusa, a to je već bio jedan ekstrem. Sve drugo se nadovezivalo. Već sam rekla, ponoviću, odlično je napisan lik, a to meni pruža ono što najviše volim, da idem sve dalje i dalje, uđem u polje rizika, ne napuštajući karakteristike te žene i samu priču.

Pominjući glumački habitus, kakav je vaš kad nema nagrada? Da li je svako veče u pozorištu svečanost, kao ovih dana? Imate li neke posebne rituale pripreme?

- Uvek je sve svečarski. Za ovu i još jednu ulogu koju igram u ovom pozorištu koristim svoje vežbice, čuveno glumačko sredstvo pampur u vilicu da prolazim tekst pred svaku predstavu. Ovde nemam količinski puno teksta, ali zbog skupa replika potreban mi je taj trening i radila sam ga pred svaku predstavu. Identično mi je to bilo večeras, ili posle Sterijinog – pampur u usta i prolazim, prolazim, prolazim…

To je zbog dijafragme ili…

- To je zbog vilice. Brzine. Onoga kad pričamo o ekstremnosti uloge. U ovu sam uvrstila jako brzo govorenje, da mora da bude artikulisano i odmah ga vratim na normalu. To stanje u toj sceni me vodi i tu ne sme biti greške. Znam da je sve dopustivo i sve se prašta, prirodno je, živi smo ljudi na sceni. Ali, u mom slučaju, ne postoji ta vrsta greške. 

Zato ste sad u klubu obrisali sto kada je neko prosuo piće!

- Pa da (smeh)! Ima neke podudarnosti sa Slavkom (smeh)!