ИНТЕРВЈУ: АНЂЕЛИКА СИМИЋ, ГЛУМИЦА У мом случају нема грешке

Има у овом размишљању фина линија која дели врхунско постигнуће од оног за које се мисли или очекује да је такво. Има у глумачком послу још финија нит која може да се препозна само из публике. 

У сваком погледу, тетка Славка Анђелике Симић, у представи „Свети Георгије убива аждаху“ Душана Ковачевића, у режији Милана Нешковића, у Југословенском драмском позоришту, завредела је пажњу за једну овакву анализу. Завредела је и чак две награде, једну „велику“, Стеријину, и једну „малу“, Награду за епизоду продуцентске куће „СкоМедијаСко“. 

Причајући у вечери изведбе и уручења једне од награда, морам да вас питам да ли то утиче на саму изведбу и на који начин?

- Признаћу, да. Ово је моје друго играње после сазнања да сам добила награде. За прво играње после била је једна посебна приправност. Живи смо људи, у човековој глави је да све буде како треба, да све то што сам сазнала као лепу вест оправдам. Иако сам сигурна у оно што играм и оно што радим, ипак је ту тај један црв који те буди да си приправан.

Колико је у позиву глумца важна та повратна информација? Да ли то настане у процесу проба, са редитељем и колегама, или касније, кроз рецепцију публике, критике, или можда чак кроз разговор са члановима породице и пријатељима?

- У мом случају то настаје од првог часа кад се изговори да треба нешто да играм и кад ја на то пристанем. Онда кад прочитам улогу, кад прочитам текст. Од тог тренутка почиње тај механизам одговорности и приправности. Он се само гради и расте, поново се успоставља током сваке пробе и свих етапа у фази креирања лика. Као коначница тог процеса је повратна информација од публике, а то јесте кључно у нашем послу. Када се то деси, све друго што стиже – да ли су то критике или награде – само је лепа надоградња. У случају ове наше представе, обрадовало ме је да играм ову улогу. Већ од прве пробе била је моја, ако то могу тако да кажем. Пратила сам сваку реч Милана Нешковића које је изговарао не само мени него свима нама. Оно што ми је била водиља, генерално за целу представу, упућено за све нас, цео ансамбл представе, била је реченица: „Пронађите свако од вас у свом лику нешто екстремно.“ То је било семе. Зрно које је било присутно кад сам је правила.

Шта је за вас у лику Славке екстремно?

- Ја бих рекла све. Прво, Душан Ковачевић је њу написао у другом руху. Она седи за столом, хекла, а у дидаскалији каже да је стара толико да је престала да стари. Питала сам Милана што је мене узео у поделу, иако сам знала да је млађа подела и за остале ликове. Он ми је то потврдио, а ја сам њему рекла да не бежим да играм то што је написано, само да не направимо колоквијум глуме где ћу стављати седу косу… Мислим, може и то, али да ме не узбуђује. Онда је он потврдио да је радимо из мог доба и глумачког хабитуса, а то је већ био један екстрем. Све друго се надовезивало. Већ сам рекла, поновићу, одлично је написан лик, а то мени пружа оно што највише волим, да идем све даље и даље, уђем у поље ризика, не напуштајући карактеристике те жене и саму причу.

Помињући глумачки хабитус, какав је ваш кад нема награда? Да ли је свако вече у позоришту свечаност, као ових дана? Имате ли неке посебне ритуале припреме?

- Увек је све свечарски. За ову и још једну улогу коју играм у овом позоришту користим своје вежбице, чувено глумачко средство пампур у вилицу да пролазим текст пред сваку представу. Овде немам количински пуно текста, али због скупа реплика потребан ми је тај тренинг и радила сам га пред сваку представу. Идентично ми је то било вечерас, или после Стеријиног – пампур у уста и пролазим, пролазим, пролазим…

То је због дијафрагме или…

- То је због вилице. Брзине. Онога кад причамо о екстремности улоге. У ову сам уврстила јако брзо говорење, да мора да буде артикулисано и одмах га вратим на нормалу. То стање у тој сцени ме води и ту не сме бити грешке. Знам да је све допустиво и све се прашта, природно је, живи смо људи на сцени. Али, у мом случају, не постоји та врста грешке. 

Зато сте сад у клубу обрисали сто када је неко просуо пиће!

- Па да (смех)! Има неке подударности са Славком (смех)!