ЈУБИЛЕЈ ЗА ПАМЋЕЊЕ Рефлектори после рефлектора на 70. Стеријином позорју

Ове године, крај расправе о било каквој уметности означило је објављивање резултата покрајинског конкурса за културу и недодељивање новца Стеријином позорју, због чега лауреати могу само да се радују. Али, кренимо редом.

Најуспешнија представа 70. Стеријиног позорја дефинитивно је „Језик копачке“ Ивана Ергића и Филипа Грујића, у режији Борута Шепаровића, Загребачког казалишта младих. Рекло би се аутобиографска драма бившег фудбалског писца, уз енигму шта је писао Филип Грујић, говори о траумама једног младића, који од талентованог спортисте и креативца, врло брзо постаје топовско месо Бундеслиге и амбиција властите породице. 

Поред Стеријине награде за најбољи текст, најбољу представу по мишљењу публике и критике, младог глумца, сценски покрет, права штета је што није добила и награду за режију, јер је дефинитивно и по томе оставила веома упечатљив траг. Није лако режирати драматичну фудбалску представу. То може само редитељска лига шампиона, каква Шепаровић дефинитивно јесте.

Селекција Ане Тасић је стварно била добра. Очигледно је било присутно настојање да све представе задовоље критеријум друштвено релевантних, па и ангажованих тема. Нису све заблистале, па ћу издвојити само оне којима треба одати, као малопре ушати трофеј за режију „Језика копачке“, ад хок признање: представи „Дрвене птице“ Лидије Дедуш, у режији Ивана Плазибата (ХНК Вараждин/ ХНК Загреб) за емотивни ангажман; представи „Бој на Пожиралнику“ према новели Прежихова Воранца, у режији Јернеја Лоренција (Прешерново гледалишче Крањ/ Местно гледалишче Птуј) за допринос схватању односа природе и човека; представи „Отац, кћи и дух свети“ Мата Матишића, у режији Јануша Кице („Керемпух“, Загреб) за ново свето тројство – жртва, џелат и осветник Исус Христ. Један, два, три, четири представе вредне помена – вредело је и Позорје.

Лидија Дедуш кажу да је Милена Марковић Хрватске, те је њена драма набијена крвљу, али на тако нежан начин написана, да је ефекат страдања једне девојчице још болнији. И о томе сам већ писао, па да се не понављам. 

Мате Матишић је већ писао о последњем рату у Југославији и крвавим савестима Срба и Хрвата, које прогони сам писац. „Отац, кћи и дух свети“ је некст левел, што би рекли миленијалци. Исус Христ заиста постаје суперстар и узима правду у своје руке, кад већ судови суштински још увек зараћених држава нису могли. Да ствар буде још гора… Пардон, боља, правду у своје руке узима и један присташа теорија завере, који на сцену доводи Меланију Трамп и тиме превазилази чак и моје очекивање да је Матишић најлуциднији писац икоје (пост)југословенске генерације.

Међутим, као члан жирија округлог стола критике 70. Стеријиног позорја, потписник ових редова ред је да се осврне и на „Бој на Пожиралнику“, представу која заједно са „Језиком копачке“ равноправно дели Стеријину награду округлог стола критике. Новела Прежихова Воранца на први поглед делује као да је антипасторала, приказ суровости живота у природи и пада једне сиромашне породице. Међутим, Јернеј Лоренци је тај тест успео да прикаже као тест човечности, односно друштва које условљава радне односе, укључујући цркву и народне обичаје. На сцени, представа делује као олимпијски подухват не само због гимнастичког разбоја, него и због ангажмана глумаца у ритмичном и репетитивном понављању физичких радњи до изнемоглости. 

И сад све ове људе треба оставити без новчаног дела Стеријине награде?