JUBILEJ ZA PAMĆENJE Reflektori posle reflektora na 70. Sterijinom pozorju

Ove godine, kraj rasprave o bilo kakvoj umetnosti označilo je objavljivanje rezultata pokrajinskog konkursa za kulturu i nedodeljivanje novca Sterijinom pozorju, zbog čega laureati mogu samo da se raduju. Ali, krenimo redom.

Najuspešnija predstava 70. Sterijinog pozorja definitivno je „Jezik kopačke“ Ivana Ergića i Filipa Grujića, u režiji Boruta Šeparovića, Zagrebačkog kazališta mladih. Reklo bi se autobiografska drama bivšeg fudbalskog pisca, uz enigmu šta je pisao Filip Grujić, govori o traumama jednog mladića, koji od talentovanog sportiste i kreativca, vrlo brzo postaje topovsko meso Bundeslige i ambicija vlastite porodice. 

Pored Sterijine nagrade za najbolji tekst, najbolju predstavu po mišljenju publike i kritike, mladog glumca, scenski pokret, prava šteta je što nije dobila i nagradu za režiju, jer je definitivno i po tome ostavila veoma upečatljiv trag. Nije lako režirati dramatičnu fudbalsku predstavu. To može samo rediteljska liga šampiona, kakva Šeparović definitivno jeste.

Selekcija Ane Tasić je stvarno bila dobra. Očigledno je bilo prisutno nastojanje da sve predstave zadovolje kriterijum društveno relevantnih, pa i angažovanih tema. Nisu sve zablistale, pa ću izdvojiti samo one kojima treba odati, kao malopre ušati trofej za režiju „Jezika kopačke“, ad hok priznanje: predstavi „Drvene ptice“ Lidije Deduš, u režiji Ivana Plazibata (HNK Varaždin/ HNK Zagreb) za emotivni angažman; predstavi „Boj na Požiralniku“ prema noveli Prežihova Voranca, u režiji Jerneja Lorencija (Prešernovo gledališče Kranj/ Mestno gledališče Ptuj) za doprinos shvatanju odnosa prirode i čoveka; predstavi „Otac, kći i duh sveti“ Mata Matišića, u režiji Januša Kice („Kerempuh“, Zagreb) za novo sveto trojstvo – žrtva, dželat i osvetnik Isus Hrist. Jedan, dva, tri, četiri predstave vredne pomena – vredelo je i Pozorje.

Lidija Deduš kažu da je Milena Marković Hrvatske, te je njena drama nabijena krvlju, ali na tako nežan način napisana, da je efekat stradanja jedne devojčice još bolniji. I o tome sam već pisao, pa da se ne ponavljam. 

Mate Matišić je već pisao o poslednjem ratu u Jugoslaviji i krvavim savestima Srba i Hrvata, koje progoni sam pisac. „Otac, kći i duh sveti“ je nekst level, što bi rekli milenijalci. Isus Hrist zaista postaje superstar i uzima pravdu u svoje ruke, kad već sudovi suštinski još uvek zaraćenih država nisu mogli. Da stvar bude još gora… Pardon, bolja, pravdu u svoje ruke uzima i jedan pristaša teorija zavere, koji na scenu dovodi Melaniju Tramp i time prevazilazi čak i moje očekivanje da je Matišić najlucidniji pisac ikoje (post)jugoslovenske generacije.

Međutim, kao član žirija okruglog stola kritike 70. Sterijinog pozorja, potpisnik ovih redova red je da se osvrne i na „Boj na Požiralniku“, predstavu koja zajedno sa „Jezikom kopačke“ ravnopravno deli Sterijinu nagradu okruglog stola kritike. Novela Prežihova Voranca na prvi pogled deluje kao da je antipastorala, prikaz surovosti života u prirodi i pada jedne siromašne porodice. Međutim, Jernej Lorenci je taj test uspeo da prikaže kao test čovečnosti, odnosno društva koje uslovljava radne odnose, uključujući crkvu i narodne običaje. Na sceni, predstava deluje kao olimpijski poduhvat ne samo zbog gimnastičkog razboja, nego i zbog angažmana glumaca u ritmičnom i repetitivnom ponavljanju fizičkih radnji do iznemoglosti. 

I sad sve ove ljude treba ostaviti bez novčanog dela Sterijine nagrade?