Prečanska leksika: Čardak, ili, gde zimuje žuto zlato

 od berbe do proleća. Znamo i iz bajki („Čardak ni na nebu ni na zemlji”) da je to neka ljudska nastamba, možda čak i zamak, a verovatno s imenom nastalim na istom korenu kao čador i čarda, koji su na persijskom nekad značili zaklon, nadstrešnicu. Čardakom su na Srednjem istoku zvane sve visoke građevine, naročito one s vidljivim i jakim stubovima, drvenim ili zidanim, kamenim. Čak i ona isturena prostorija, slična kasnijoj „našoj” kopiji, kibicfensteru, zvana doksat, tako je zvana. Dakle, sve što je visoko, gde se treba penjati, a dobar je zaklon, te mesto za odmor, boravak.

Alasi, ribolovci na veliko, po našim tikvarama i dunavcima, prave neke kaveze od letava, žice, ali obavezno s jakim stupcima na ćoškovima, puštaju to u vodu, drže na dnu vezane cigljama ili nekom starom gvožđurijom, i te zatvore za ulovljenu ribu zovu – čardakom. Čuvaju u tim podvodnim ćelijama ribu u čistoj vodi pa je onda vade velikim meredovima kad nađu kupca.



Naših čardaka od letava a na zidovima i stubovima, sve je manje (kukuruz se sad kruni još pri berbi) pa će možda kroz koju godinu ta reč opet i imati prvobitna značenja ili biti sasvim zaboravljena. No, ko je makar samo jedared punio čardak klipovima ili se zimi penjao na njega da natovari korpu-dve za večernje krunjenje, dobro je to zapamtio. Čaradak se u Vojvodini, najčešće u Sremu i Banatu, zove i kotobanja, kotarka, koš, valjda jer su nekad skladišta za kukuruz bila pletena od šiblja vrbe, kao kotarice sada. 



Standardni, „pravi” čardak se postavljao popreko, između druge avlije i gumna. Iz više razloga. Dole, ispod budućeg čardaka prvo su nazidani svinjci, najmanje dva u nizu, najviše četiri. Na njih se postavljao solidan patos, od jakih daskaka debelih dva cola, na svaki (h)vat se dizao jak stupac, gore su išle odgovarajuće pajante, rogovi, letvice, a sve je pokrivano biber-crepom.



Nema ni tavana ni tavanca, iznad čardaka je samo crep, streja. Zabati su bili od dasaka, s obaveznim vratancima da možeš da isteraš golubove, ali i da kroz njih dopuniš čardak klipovima kada prava (i jedina) vrata već budu zatvorena jer je čardak – pun. Da, umesto zidova, čardak je sa sve četriri strane imao jake letvice. Da kroz njih duva vetar i suši klipove. Vrata su bila prema avliji, odnosno kući, a svinjci su imali male obore na suprotnu stranu, prema gumnu. Tako se manje čulo korbolovanje krmača i prasica a i lakše čistila svinjska balega, što dalje od zadnje i prednje avlije.



Za zdravo rodnih godina, pravljeni su improvizovani čardaci od stubova i pletene žice, pokrivani kukuruzovinom, slamom ili najlonima, samo da bi se kako-tako sklonilo „žuto zlato”. Normalni čardaci su mereni (h)vatovima (jedan hvat = 190 cm) i bili dugački od dva do šest hvati (retko), a široki najviše tri metra.

Čardak se punio u oktobru, ubacivanjem klipova direktno iz vozionice kojom su doneti (kola, traktorska prikolica), unošenjem kukuruza korpama pa čak i postavljanjem elevatora, što je bilo retko ali jako zgodno. Čardak se praznio postepeno tokom zime ili ođedared kada je bila dobra cena i kada se dobavi dobar krunjač. Inače se krunilo na ruke, po nekoliko korpi dnevno ili na ručne krunjače, koje je okretao jedan radnik a klipove ubacivao drugi.



Čak i tako skromni zakloni kao što su čardaci bili su dovoljni da se klipovi, prave prirodne konzerve skroba i ulja, sačuvaju po nekoliko meseci. Trebalo ih je samo braniti od glodara (miševa i pacova) i paziti da krov ne prokišnjava. Kada bi se klipovi okrunili, zrno prodalo ili samlelo u prekrupu, ostajale su šapurike (šapurine, čapure, čutke) – najbolji ogrev na svetu. Meke, lake, davale su tako jaku žeravicu da se njome punila ona tučana pegla. Od šapurike se mogao načiniti i dobar pampur za flaše s rakijom ali i toalet-papir, u nuždi. Ne od jedne iste, naravno!



Po čardaku se zove i specijano formirana vinova loza, rezana tako da se penje, naravno, na čardak. Čak ako se od nje formira senik, zeleni hodnik, tunel od lišća i grožđa na nekom ramu  – to je ipak čardaklija. Za tako negovanu lozu biraju se najlepše i najbolje sorte, hamburg ili kozje sisice, ali nije retka čardaklija ni od otela. Lakše ga je sačuvati od mraza, a ne traži ni zaštitu od bolesti prskanjem bordovskom čorbom.



Pavle Malešev