Пречанска лексика: Чардак, или, где зимује жуто злато

„Не клепећи нанулама кад силазиш са чардака…” каже једна севдалинка и подсећа на то да смо из другог језика позајмили име за место где чувамо кукуруз у клипу

 од бербе до пролећа. Знамо и из бајки („Чардак ни на небу ни на земљи”) да је то нека људска настамба, можда чак и замак, а вероватно с именом насталим на истом корену као чадор и чарда, који су на персијском некад значили заклон, надстрешницу. Чардаком су на Средњем истоку зване све високе грађевине, нарочито оне с видљивим и јаким стубовима, дрвеним или зиданим, каменим. Чак и она истурена просторија, слична каснијој „нашој” копији, кибицфенстеру, звана доксат, тако је звана. Дакле, све што је високо, где се треба пењати, а добар је заклон, те место за одмор, боравак.

Аласи, риболовци на велико, по нашим тикварама и дунавцима, праве неке кавезе од летава, жице, али обавезно с јаким ступцима на ћошковима, пуштају то у воду, држе на дну везане цигљама или неком старом гвожђуријом, и те затворе за уловљену рибу зову – чардаком. Чувају у тим подводним ћелијама рибу у чистој води па је онда ваде великим мередовима кад нађу купца.

Наших чардака од летава а на зидовима и стубовима, све је мање (кукуруз се сад круни још при берби) па ће можда кроз коју годину та реч опет и имати првобитна значења или бити сасвим заборављена. Но, ко је макар само једаред пунио чардак клиповима или се зими пењао на њега да натовари корпу-две за вечерње круњење, добро је то запамтио. Чарадак се у Војводини, најчешће у Срему и Банату, зове и котобања, котарка, кош, ваљда јер су некад складишта за кукуруз била плетена од шибља врбе, као котарице сада. 

Стандардни, „прави” чардак се постављао попреко, између друге авлије и гумна. Из више разлога. Доле, испод будућег чардака прво су назидани свињци, најмање два у низу, највише четири. На њих се постављао солидан патос, од јаких даскака дебелих два цола, на сваки (х)ват се дизао јак ступац, горе су ишле одговарајуће пајанте, рогови, летвице, а све је покривано бибер-црепом.

Нема ни тавана ни таванца, изнад чардака је само цреп, стреја. Забати су били од дасака, с обавезним вратанцима да можеш да истераш голубове, али и да кроз њих допуниш чардак клиповима када права (и једина) врата већ буду затворена јер је чардак – пун. Да, уместо зидова, чардак је са све четрири стране имао јаке летвице. Да кроз њих дува ветар и суши клипове. Врата су била према авлији, односно кући, а свињци су имали мале оборе на супротну страну, према гумну. Тако се мање чуло корболовање крмача и прасица а и лакше чистила свињска балега, што даље од задње и предње авлије.

За здраво родних година, прављени су импровизовани чардаци од стубова и плетене жице, покривани кукурузовином, сламом или најлонима, само да би се како-тако склонило „жуто злато”. Нормални чардаци су мерени (х)ватовима (један хват = 190 цм) и били дугачки од два до шест хвати (ретко), а широки највише три метра.

Чардак се пунио у октобру, убацивањем клипова директно из возионице којом су донети (кола, тракторска приколица), уношењем кукуруза корпама па чак и постављањем елеватора, што је било ретко али јако згодно. Чардак се празнио постепено током зиме или ођедаред када је била добра цена и када се добави добар круњач. Иначе се крунило на руке, по неколико корпи дневно или на ручне круњаче, које је окретао један радник а клипове убацивао други.

Чак и тако скромни заклони као што су чардаци били су довољни да се клипови, праве природне конзерве скроба и уља, сачувају по неколико месеци. Требало их је само бранити од глодара (мишева и пацова) и пазити да кров не прокишњава. Када би се клипови окрунили, зрно продало или самлело у прекрупу, остајале су шапурике (шапурине, чапуре, чутке) – најбољи огрев на свету. Меке, лаке, давале су тако јаку жеравицу да се њоме пунила она тучана пегла. Од шапурике се могао начинити и добар пампур за флаше с ракијом али и тоалет-папир, у нужди. Не од једне исте, наравно!

По чардаку се зове и специјано формирана винова лоза, резана тако да се пење, наравно, на чардак. Чак ако се од ње формира сеник, зелени ходник, тунел од лишћа и грожђа на неком раму  – то је ипак чардаклија. За тако неговану лозу бирају се најлепше и најбоље сорте, хамбург или козје сисице, али није ретка чардаклија ни од отела. Лакше га је сачувати од мраза, а не тражи ни заштиту од болести прскањем бордовском чорбом.

Павле Малешев
 

EUR/RSD 117.7410
Најновије вести