Alisa Lacko: Treba se zamisliti nad svakom rečenicom

ima i jednu vrlo uočljivu, jer naslovnu ulogu, možda najpoželjniju u muškom repertoaru, igra žena, odnosno glumica. Najpre je Hamleta proteklih meseci igrala Jovana Mišković, a u ovoj sezoni mladi danski kraljević je Alisa Lacko, mlada glumica i nova članica ansambla SNP -a, koji će s ovom predstavom gostovati 2. novembra prvi put u Beogradu, na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta.

Alisa Lacko je diplomirala u klasi Nikite Milivojevića, a igra u nekoliko predstava SNP -a. Trenutno je, pored “Hamleta”, publika može gledati i u predstavi “Ivona, burgundska kneginja” i “Gospođa ministarka” obe u režiji Radoslava Milenkovića, zatim “Požar. Launy/Kontrast ili Tamo gde smo ostali” Momčila Miljkovića i Mie Knežević, koja je režirala i duodramu “Ona” u kojoj igra Alisa Lacko, takođe i u predstavi “Nasilje nema opravdanja” Zijaha Sokolovića.

Glumice verovatno ne sanjaju, bar ne odmah na početku karijere da će igrati Hamleta? O čemu razmišljate kada dobijete takvu ulogu?

- Uloga Hamleta je izuzetno uzbudljiva, jer on, po mom mišljenju, priča apsolutnu istinu. On je misleće biće, i same njegove misli mene, kao biće, dovode do toga da se zapitam o svemu. A onda, kada imate priliku da se kao glumica borite s njegovim problemima i dolazite do njegovih zaključaka, to je i više nego uzbudljivo i više nego značajno za mene. Biti u prilici da izgovarate Šekspirov tekst, pogotovo Hamleta, velika je privilegija, i odgovornost. Ne treba to tako olako primiti i prihvatiti. Treba se nad svakom rečenicom, svakom misli, izuzetno zamisliti.

Hamlet je uloga koja otvara mogućnost glumcu da nešto kaže u svoje ime, iznese neke svoje stavove, pošto je to svevremensko delo. To je svevremenski klasik u kojem se obrađuje jako mnogo tema, i dotiče sve moguće nivoe društva, od porodice, umetnosti, države, prijateljstva, do ljubavi.

Postoji u Hamletu mnogo uloga koje bi glumci voleli da odigraju. Ako se ne računaju Ofelija i Gertruda, da li bi Hamlet bio vaš prvi izbor?

- Grobari su isto interesantni i ključni, te uloge su jako uzbudljive, i neka su kontrateža celoj drami, ali je karma interesantna stvar, jer sam ja diplomirala baš s ulogom Hamleta. Kada sam masterirala, bili smo u prilici da odaberemo delo koje god želimo, i tada sam razmišljala da ne postoji nikakva šansa da ću ikada igrati Hamleta i da ja, ako sebi ne dam tu šansu, ona se verovatno nikada neće ostvariti. Onda sam, sa dvoje svojih divnih kolega, napravila nekog našeg “Hamleta”. Menjali smo, doduše, uloge, ja sam bila i Gertruda i Ofelija, ali sam bila i Hamlet, što mi je bilo ključno za našu master predstavu. Kada sam dobila poziv da igram Hamleta u Srpskom narodnom pozorištu, to mi je bilo predivno, predrago, i bila sam presrećna.

Kako ste se uklopili u ovu predstavu?

- Hamlet je izuzetno intiman, i nekako ga moraš raditi iz svoje intime, požude, pobude. Bilo je nekih razlika, ali sam i ja morala da se uklopim u ansambl, ali mislim da je i ansambl bio poprilično otvoren i dobronameran da se i on uklapa, tako da smo napravili kombinaciju nečega što je bilo, i nečega što jeste sada.

Možda jednog dana poželite da igrate i kralja Lira?

- Za sada ne znam, što se tiče muških uloga, mislim da mi ne idu loše. Od ženskih uloga najbliža mi je Irina iz “Tri sestre”. I uloga Hane u predstavi “Ona” mislim da je značajna, jer ona isto otvara neka pitanja, tako da imam utisak, da me, daj bože, čeka mnogo nekih novih uloga, ali naravno i klasika koje unose neki novi svet u glumca.

Vidite li sebe samo u pozorištu ili i na filmu?

- Jako bih volela da igram u filmu, samo je kod nas to teško, jer buyet ne dozvoljava rediteljima, filmskim umetnicima da se izraze, niti da dostignu ono što žele, tako da, nažalost, novac dobijaju samo već afirmisani reditelji koji ne smeju da rizikuju da, po mom mišljenju, daju šansu nekom novom, mladom, zato što možda to neće prodati film. Jako bih volela da budem na filmu, jer mislim da su filmske uloge trenutno dobre, fantastične, odlične.

Nataša Pejčić

Klasika mora da se neguje

Šta mislite o odnosu klasike i savremenih komada, o predstavama koje klasiku tretiraju na savremen način?

- Nemam utisak da postoji razlika, iskreno. Mislim da je to samo pitanje forme, na koji način biste postavili klasiku. Mislim da klasika može po formi da se razlikuje od nečeg što je već viđeno, ali po smislu ne. Klasika mora da se neguje, zato što je svevremenska i zato što se mladi glumac, kada se suoči sa klasikom, bavi nekom temom, skladišti je u neke svoje fioke, i mislim da tako postaje bolji.

Treba se baviti klasikom, ali naravno i savremenim autorima, jer pozorište je ogledalo društva, i zato se treba baviti i jednim i drugim, jer je neophodno da se i jedno i drugo neguje u društvu.