Алиса Лацко: Треба се замислити над сваком реченицом

Представа “Хамлет”, која се игра сутра у 19.30 часова на сцени “Пера Добриновић” Српског народног позоришта, осим мање упадљивих редитељских иновација и замисли Николе Завишића,

има и једну врло уочљиву, јер насловну улогу, можда најпожељнију у мушком репертоару, игра жена, односно глумица. Најпре је Хамлета протеклих месеци играла Јована Мишковић, а у овој сезони млади дански краљевић је Алиса Лацко, млада глумица и нова чланица ансамбла СНП -а, који ће с овом представом гостовати 2. новембра први пут у Београду, на сцени “Раша Плаовић” Народног позоришта.

Алиса Лацко је дипломирала у класи Никите Миливојевића, а игра у неколико представа СНП -а. Тренутно је, поред “Хамлета”, публика може гледати и у представи “Ивона, бургундска кнегиња” и “Госпођа министарка” обе у режији Радослава Миленковића, затим “Пожар. Лаунy/Контраст или Тамо где смо остали” Момчила Миљковића и Мие Кнежевић, која је режирала и дуодраму “Она” у којој игра Алиса Лацко, такође и у представи “Насиље нема оправдања” Зијаха Соколовића.

Глумице вероватно не сањају, бар не одмах на почетку каријере да ће играти Хамлета? О чему размишљате када добијете такву улогу?
- Улога Хамлета је изузетно узбудљива, јер он, по мом мишљењу, прича апсолутну истину. Он је мислеће биће, и саме његове мисли мене, као биће, доводе до тога да се запитам о свему. А онда, када имате прилику да се као глумица борите с његовим проблемима и долазите до његових закључака, то је и више него узбудљиво и више него значајно за мене. Бити у прилици да изговарате Шекспиров текст, поготово Хамлета, велика је привилегија, и одговорност. Не треба то тако олако примити и прихватити. Треба се над сваком реченицом, сваком мисли, изузетно замислити.

Хамлет је улога која отвара могућност глумцу да нешто каже у своје име, изнесе неке своје ставове, пошто је то свевременско дело. То је свевременски класик у којем се обрађује јако много тема, и дотиче све могуће нивое друштва, од породице, уметности, државе, пријатељства, до љубави.

Постоји у Хамлету много улога које би глумци волели да одиграју. Ако се не рачунају Офелија и Гертруда, да ли би Хамлет био ваш први избор?
- Гробари су исто интересантни и кључни, те улоге су јако узбудљиве, и нека су контратежа целој драми, али је карма интересантна ствар, јер сам ја дипломирала баш с улогом Хамлета. Када сам мастерирала, били смо у прилици да одаберемо дело које год желимо, и тада сам размишљала да не постоји никаква шанса да ћу икада играти Хамлета и да ја, ако себи не дам ту шансу, она се вероватно никада неће остварити. Онда сам, са двоје својих дивних колега, направила неког нашег “Хамлета”. Мењали смо, додуше, улоге, ја сам била и Гертруда и Офелија, али сам била и Хамлет, што ми је било кључно за нашу мастер представу. Када сам добила позив да играм Хамлета у Српском народном позоришту, то ми је било предивно, предраго, и била сам пресрећна.

Како сте се уклопили у ову представу?
- Хамлет је изузетно интиман, и некако га мораш радити из своје интиме, пожуде, побуде. Било је неких разлика, али сам и ја морала да се уклопим у ансамбл, али мислим да је и ансамбл био поприлично отворен и добронамеран да се и он уклапа, тако да смо направили комбинацију нечега што је било, и нечега што јесте сада.

Можда једног дана пожелите да играте и краља Лира?
- За сада не знам, што се тиче мушких улога, мислим да ми не иду лоше. Од женских улога најближа ми је Ирина из “Три сестре”. И улога Хане у представи “Она” мислим да је значајна, јер она исто отвара нека питања, тако да имам утисак, да ме, дај боже, чека много неких нових улога, али наравно и класика које уносе неки нови свет у глумца.

Видите ли себе само у позоришту или и на филму?
- Јако бих волела да играм у филму, само је код нас то тешко, јер буyет не дозвољава редитељима, филмским уметницима да се изразе, нити да достигну оно што желе, тако да, нажалост, новац добијају само већ афирмисани редитељи који не смеју да ризикују да, по мом мишљењу, дају шансу неком новом, младом, зато што можда то неће продати филм. Јако бих волела да будем на филму, јер мислим да су филмске улоге тренутно добре, фантастичне, одличне.

Наташа Пејчић

Класика мора да се негује

Шта мислите о односу класике и савремених комада, о представама које класику третирају на савремен начин?
- Немам утисак да постоји разлика, искрено. Мислим да је то само питање форме, на који начин бисте поставили класику. Мислим да класика може по форми да се разликује од нечег што је већ виђено, али по смислу не. Класика мора да се негује, зато што је свевременска и зато што се млади глумац, када се суочи са класиком, бави неком темом, складишти је у неке своје фиоке, и мислим да тако постаје бољи.

Треба се бавити класиком, али наравно и савременим ауторима, јер позориште је огледало друштва, и зато се треба бавити и једним и другим, јер је неопходно да се и једно и друго негује у друштву.

EUR/RSD 117.5937
Најновије вести