Vasilije, Mile i Nemanja doneli radost i smisao života

Oni su svetlost dana ugledali 17. novembra 2015. godine u popularnoj „Betaniji“ u Novom Sadu. Danas njihov smeh, vriska i cika odzvanjaju u skromnom, ali srećnom domu u Titelu, na radost njihovih roditelja-oca Dragiše (43), majke Marijane (37), babe Zorke (67) i deda Mileta (72).

Bračni par Dragiša i Marijana Dvizac bezuspešno su deset dugih godina pokušavali da dobiju potomstvo, a tračak nade ukazao se kad je država omogućila parovima sa sličnim problemom da o državnom trošku pokušaju sa vantelesnom oplodnjom.

Kada su saznali da su ušli u program, prvo šta su učinili bilo je da odu u Crnu Goru u manastir Svetog Vasilija Ostroškog gde su se pomolili za ostvarenje potomstva. Dragiša je uveren da je to bio odlučujući čin koji je presudio da već u prvom pokušaju dobiju tri prelepa zdrava dečaka.

- Ovo su božija deca, oni su u naš dom doneli smisao života - kaže Dragiša.

Beskrajnu zahvalnost duguju i dr Ireni Bujas koja je vodila ceo pripremni postupak i izvršila porođaj carskim  rezom. Najstariji Vasilije rođen je 17. novembra 2015. godine u 8 sati i 17 minuta, da bi Mile i Nemanja pristigli u sledećih dva minuta. Dragiša opisujući trenutak kada je dobio radosnu vest, kaže da ga je o tome obavestila medicinska sestra Ljubica Milinković, a da su on i njegov otac otišli svako u svoju sobu da isplaču suze radosnice.

Danas su to živahni dečaci koji „pomažu” svojim roditeljima i babi i dedi da sačuvaju vitku liniju. Vesela trojka pravi kolutove preko prečage stola, „voze” automobil-stolicu, „malterišu” zidove „Eurokremom”, jure po kući i dvorištu... Tolika količina živahnosti i enrgije bila bi dovoljna za „održavanje kondicije” i mnogobrojnijoj porodici od njihove.

Primanja porodice Dvizac svode se na Dragišinu platu koju zarađuje na železnici kao manevrista i deda Miletovu penziju koju je zaradio radeći 42 godine u „Stolariji” u Titelu. U kućni buyet nešto pristigne i od obrade nevelike količine zemlje.

To porodici omogućava da racionalnim raspoređivanjem zadovolje potrebe domaćinstva, a potrebe mališana su na prvom mestu. Pelene koje se, kako tata Dragiša kaže, troše brzinom svetlosti, ali i odeća i obuća koja se množi sa tri za decu koja rastu.

- Sanalazimo se kako možemo, nećemo da se žalimo. Nemamo ništa protiv toga ako nam neko pokloni nešto odeće od svoje dece iz koje su ona već izrasla, kao što i mi činimo kada odeću svojih dečaka predajemo u Crvenom krstu u Titelu da bi obradovali neke druge mališane. Ponekad me zaustave nepoznati ljudi da mi ponude nešto, i to zaista mnogo znači i zahvalan sam im na tome. Ali posebno mi je žao što ne znam ime čoveka iz Zmajeva koji nam je poklonio kolica za trojke - navodi Dragiša.

Kao jedan od najtežih perioda pominje prošlogodišnju dugotrajnu nestašicu vode u Titelu kada je Ločka vodica, voda sa popularnog izvora u Loku bila jedino rešenje. Nije bilo lako svakog dana zagrevati velike količine vode da bi deca bila okupana, odeća oprana, jelo pripremljeno...

Kao prvu veliku pomoć Dragiša pominje predsednika titelske opštine Dragana Božića, koji mu je po rođenju trojki poklonio 15.000 dinara, pelene i veliku količinu Pavlovićeve masti. Kako napominje, sve to bio je lični Božićev poklon.

Bilo bi dobro da i sada nešto slično učini, neko ko je u mogućnosti, da bi se malo smanjila „brzina svetlosti” kojom nestaju pelene u porodičnoj kući Dvizac.

Tekst i fotografije: Stevo Diklić