Они су светлост дана угледали 17. новембра 2015. године у популарној „Бетанији“ у Новом Саду. Данас њихов смех, вриска и цика одзвањају у скромном, али срећном дому у Тителу, на радост њихових родитеља-оца Драгише (43), мајке Маријане (37), бабе Зорке (67) и деда Милета (72).
Брачни пар Драгиша и Маријана Двизац безуспешно су десет дугих година покушавали да добију потомство, а трачак наде указао се кад је држава омогућила паровима са сличним проблемом да о државном трошку покушају са вантелесном оплодњом.
Када су сазнали да су ушли у програм, прво шта су учинили било је да оду у Црну Гору у манастир Светог Василија Острошког где су се помолили за остварење потомства. Драгиша је уверен да је то био одлучујући чин који је пресудио да већ у првом покушају добију три прелепа здрава дечака.
- Ово су божија деца, они су у наш дом донели смисао живота - каже Драгиша.
Бескрајну захвалност дугују и др Ирени Бујас која је водила цео припремни поступак и извршила порођај царским резом. Најстарији Василије рођен је 17. новембра 2015. године у 8 сати и 17 минута, да би Миле и Немања пристигли у следећих два минута. Драгиша описујући тренутак када је добио радосну вест, каже да га је о томе обавестила медицинска сестра Љубица Милинковић, а да су он и његов отац отишли свако у своју собу да исплачу сузе радоснице.
Данас су то живахни дечаци који „помажу” својим родитељима и баби и деди да сачувају витку линију. Весела тројка прави колутове преко пречаге стола, „возе” аутомобил-столицу, „малтеришу” зидове „Еурокремом”, јуре по кући и дворишту... Толика количина живахности и енргије била би довољна за „одржавање кондиције” и многобројнијој породици од њихове.
Примања породице Двизац своде се на Драгишину плату коју зарађује на железници као маневриста и деда Милетову пензију коју је зарадио радећи 42 године у „Столарији” у Тителу. У кућни буyет нешто пристигне и од обраде невелике количине земље.
То породици омогућава да рационалним распоређивањем задовоље потребе домаћинства, а потребе малишана су на првом месту. Пелене које се, како тата Драгиша каже, троше брзином светлости, али и одећа и обућа која се множи са три за децу која расту.
- Саналазимо се како можемо, нећемо да се жалимо. Немамо ништа против тога ако нам неко поклони нешто одеће од своје деце из које су она већ израсла, као што и ми чинимо када одећу својих дечака предајемо у Црвеном крсту у Тителу да би обрадовали неке друге малишане. Понекад ме зауставе непознати људи да ми понуде нешто, и то заиста много значи и захвалан сам им на томе. Али посебно ми је жао што не знам име човека из Змајева који нам је поклонио колица за тројке - наводи Драгиша.
Као један од најтежих периода помиње прошлогодишњу дуготрајну несташицу воде у Тителу када је Лочка водица, вода са популарног извора у Локу била једино решење. Није било лако сваког дана загревати велике количине воде да би деца била окупана, одећа опрана, јело припремљено...
Као прву велику помоћ Драгиша помиње председника тителске општине Драгана Божића, који му је по рођењу тројки поклонио 15.000 динара, пелене и велику количину Павловићеве масти. Како напомиње, све то био је лични Божићев поклон.
Било би добро да и сада нешто слично учини, неко ко је у могућности, да би се мало смањила „брзина светлости” којом нестају пелене у породичној кући Двизац.
Текст и фотографије: Стево Диклић
