(ФОТО, ВИДЕО) ЦРТЕЖ ЈЕ НАЈБОЉИ ЕКГ ДУШЕ Школа акварела академског сликара Бранислава Марковића у Музеју Војводине
Музеј Војводине (Дунавска 35) већ 16 година домаћин је школе акварела коју води академски сликар Бранислав Марковић, а која је намењена свима који желе да се опробају у овој ликовној техници која је иначе поприлично запостављена.
И у животу овог уметника акварел не би заузимао значајно место да се, по дипломирању на Академији ликовних умјетности у Сарајеву 1979. године, није нашао у ситуацији у којој није имао другог избора.
– Акварелом сам почео да се бавим у самом почетку из чисте немогућности да решим проблем атељеа, јер га нисам имао, иначе бих вероватно одмах, као и сви сликари, кренуо на уље и на „озбиљне” технике – присећа се наш саговорник. – Срећа у несрећи је била та што сам имао само спаваћу собу у стану код родитеља, где не вреди радити уљем због хемије, тако да оно што сам могао да радим у соби био је акварел. У почетку су то били бојажљиви акварели, малог формата, неуки, нисам ни технику познавао, јер на Академији се, нажалост, акварел не изучава.
Ипак, то га није спречило да деценијама касније држи школу посвећену овој техници и то у једној од најеминентнијих установа у нашем граду – Музеју Војводине, где сваке суботе од 10 сати, од септембра па до јуна (с тим да у јануару, као и током јула и августа имају „распуст”), имају двочасовна дружења.
– Наша школа је многима променила животе, учинила их квалитетнијим, а ја сам поносан и срећан што је тако. Има оних који дођу и кажу како немају талента за сликање, али не можете ни да знате да ли га имате ако нисте пробали. Битан је рад, јер уметност је вештина која се стиче вежбом, а не учењем. Увек волим да кажем да је цртеж најбољи ЕКГ душе, јер приликом цртања и сликања рука вам титра као срце, па је линија некад испрекидана, а кад сте мирни, онда су линије овалне. То је несвестан процес – појашњава Марковић, захваљујући коме је акварел постао препознатљив у нашем граду, чак до те мере да је пре десет година основано и Друштво акварелиста „Вир”.
Међу полазницима у школи има разних узраста и профила, али све их повезује иста жеља – да се опробају у акварелу.
– Сликање је за мене као медитација – каже Невена Балош, која долази у школу већ годину дана. – По природи сам перфекциониста, реалиста, а акварел ми не дâ да то будем, па ја себе изазивам на силу да се опустим, али кад успем, онда је то као медитација. Допада ми се што из часа у час сазнајем нешто ново о сликању, али и о себи, као и то што у акварелу не постоје грешке.
С друге стране, Александра Милетић је полазница која се прикључила школи акварела пре 13-14 година, а онда јој се поново вратила 2020. Осим пријатне атмосфере на дружењима, прија јој што развија вештине и што је субота постала дан за њу и њено време.
– Невена, Кристина и ја све што насликамо продајемо на Ноћном базару, тако да ћемо 17. октобра (17-23 часа) на Рибљој пијаци учествовати по четврти пут – најављује Милетић.
